„On the Internet, nobody knows you’re a dog“
Peter Steiner
Otk(A)oči se...
Ponašanje i komunikacija na internetu imaju zaista posebne odlike. U sajberspejsu važi posebna psihologija. Termin dezinhibicija se koristi kada želimo da kažemo da se nešto ’otkoči’, ’otkači’. Kad je neko, npr, pijan, pa lupeta svašta, kažemo da je dezinhibisan. E pa, ponašanje na internetu je posledica online dezinhibicije.
Ova online dezinhibicija je opet posledica brojnih ’pogodnosti’ koje internet omogućava. Zamislite da idete ulicom, stanete, i na otvorenom trgu viknete:“Eeheheeej, kako sam se dobro naaajeo!“, ili nekoj devojci:„Sviđaš mi se!“. Ili da pred hiljadu ljudi koje i ne poznajete iznesete svoje musavo goluždravo mladunče? Pa ne biste, sigurno. Ali to radite po fejsbucima i instagramima!
E pa to je prva karakteristika ponašanja na mrežama: delite vrlo lične stvari sa drugima koje i ne poznajete, svoje skrivene emocije, strahove, želje, frustracije...I to je tamo sasvim normalno. Svi to tamo rade.
U tom slučaju, to je benigna dezinhibicija. Međutim, hejtovanje, govor mržnje, vređanje, emotivno povređivanje drugih, pretnje, oštre kritike… – to je već toksična dezinhibicija. 😡😈🤬
Pomenuh u prvom delu komentare na onaj moj tvit. Pa vidite, tu je bilo i takvih gadosti koje verujem da mnogi autori tih tvitova ne bi mogli da prevale preko usana da smo bili lice u lice! Uživo, kad se gledamo, kad imamo celokupni doživljaj osobe sa kojom razgovaramo – osećamo stid, strah, sažaljenje, empatiju, vidimo emociju koju izazivamo, stojimo glavom i bradom – imenom i prezimenom pred tom osobom…
Na mrežamaje naš identitet skriven iza nika i avatara, pa šta da smo i imenom i prezimenom tamo, uh, big deal… To nam omogućava da svoja dela odvojimo od lika, da ne osećamo odgovornost za svoje postupke, jer to radi ’tamo neko’ a ne JA, osoba od krvi i mesa i određenog imena.
Dakle, anonimnost (prikrivanje identiteta) i disocijacija (odvajanje od sopstvenog identiteta) nam omogućavaju da se osećamo nedodirljivima i manje osetljivima, kao i manje odgovornim i osetljivim prema drugima (disocijativna anonimnost).
Vezano za odgovornost, ono što mene fascinira, jeste taj broj ’eksperata’ koje tamo možete pronaći. Sećam se kad je profesor koji mi je predavao medicinsku etiku, na prvom predavanju rekao:“Vi ćete se, mlade kolege, baviti najtežim poslom. Između ostalog i zbog toga što se svi razumeju u medicinu! Zamotajte prst, i prođite kroz selo, i da vidite koliko će vam se ’doktora’ javiti sa nekim savetom, preporukom…“
Jes’ vala! Čitam tako lajnu na tviteru, pa prosto ne verujem kakve se tu preporuke pronalaze. To su ti raznorazni ’eksperti opšte prakse’ – sve znaju i u sve se mešaju! Kakve sve nebulozne a samouverene savete možete da čujete! To potvrđuje moje mišljenje da je ljudima najteže da gledaju svoja posla.
Nevidljivost koju internet pruža, mnogima omogućava da im organi hrabrosti narastu kad su na mrežama. E pa zato I mogu na mrežama da kažu ono što ne mogu u lice. Bilo da ste u poziciji moći ili bespomoćnosti, to što nekoga ne gledate u oči i što vas neko ne gleda u oči, daje dodatnu slobodu. (Da li vas to čini slobodnim ili suprotno, pitanje je.)
Na taj način, ne pratite emotivnu reakciju sagovornika, ako mu oči zasuze – to vas neće sprečiti da izgovorite uvredu, ako se besno namršti i stegne pesnice – neće vas uplašiti i pokolebati da isporučite salvu optužbi i kritike, nećete se zbuniti i pocrveneti ako se prema vama usmeri onaj zaljubljeni teleći pogled, nećete stati u pola reči ili ’promeniti ploču’ kad uočite emotivnu reakciju koju niste očekivali… Dakle, kad smo tet-a-tet, čitamo jedno drugom reakcije pa spram toga podešavamo svoje reagovanje. Kad se ne vidimo, ne čujemo, ne znamo – naša komunikacija je oslobođena takvih uticaja.
To je u psihoterapiji poznato. Setite se onih fotki gde pacijent leži na kauču, a psihoanalitičar sedi iza njegove glave? Pa to je to: reakcija analitičara ne utiče na dalji tok izlaganja analizanta, i obrnuto, na taj način on je belo platno na koje pacijent projektuje svoje emocije.
Ima tu i nešto dobro...
Ja lično, onako intimno, dubinski, mogu da kažem da mi je internet komunikacija pomogla i da popravim neke stvari. Do pre par godina,govoreći o svojim (negativnim) osobinama, mogla sam da kažem da sam prilično impulsivna. Nisam bila onaj tip koji meri pa onda seče, već više u fazonu ’što na um, to na drum’. Na prvu loptu odgovaram, bilo verbalno, bilo pisano, ali svakako u skladu sa emocijom koju je sagovornik izazvao.
Tako sam u nekim situacijama iskusila ljutnju (nečiju, zbog oštrih reči, ili sam bila ljuta na sebe što sam bila ishitrena), nerazumevanje, kajanje, pa onda vadi kestenje iz vatre, ispravljaj krive Drine…
Naučila sam pravila asertivne komunikacije¹, radila na sposobnosti neutralizacije², naučila da budem strpljiva, tj. da neutrališem frustraciju³ pa se i moja komunikacija bitno promenila. Delimično i zahvaljujući internet komunikaciji.
Internet komunikacija putem mejlova i društvenih mreža, omogućava vam da možete da sačekate pre nego što pošaljete odgovor, komentar… Znate ono, kad na provokativno pismo odmah napišete odgovor, ali ga ne pošaljete tako usijane glave, nego ga pustite da malo odćuti, pa ga pročitate posle sat vremena – pa ga malo korigujete, pa posle 2 h – još malo izbrusite… i kad ga konačno pošaljete – to nije ni približno onaj sadržaj, a još manje emocija sa kojom ste na keca napisali odgovor!
Asinhronicitet je ta pogodnost na mreži – možeš samo da seen-uješ pruku, možeš da odgovoriš u realnom vremenu, ali možeš i da odložiš, i ne moraš da izgovoriš ono ’treba mi malo vremena da razmislim’, već samo iskuliraš. Svog virtualnog sagovornika možeš lako emotivno da pogodiš i onda pobegneš. Nije retko ponašanje ’dođoh-videh-uvredih-pobegoh’ bez griže savesti.
I to nije sve od zgoda na društvenim mrežama!
Sigurna sam da je svako od vas ’klikuo’ sa nekim na društvenim mrežama. Znate ono: čitate nečiji tvit ili post pa imate utisak ’da vam je uzeo reči iz usta’! Kao da delite isti mozak sa njim, ili kao da neko govori vašim glasom. Skloni smo da toj osobi dodelimo čak i neki lik, glas, u skladu sa sopstvenim očekivanjima. Kao da smo nadgradili, stvorili osobu. Oživimo je u svojoj mašti, flertujemo sa tom osobom, ali možda se i svađamo, budemo agresivni. Avatar nesvesno pripisujemo stvarnom liku. Ova karaktersitika komunikacije na društvenim mrežama se zove solipsistička introjekcija (sve se dešava u mojoj glavi, ili neko ugrađen progovara iz mene).
Uzimajući u obzir prethodno, sposobni smo da kreiramo svoj svet odvojeno od nas, od odgovornosti, od pravila. Tamo gde naše kreacije žive, drugi je svet u kome vladaju druga pravila. Kad sklopimo laptop, sve to smo ostavili iza sebe; malopređašnja Ja, nije isto što i ova Ja sada. Kreacija naše mašte živi i postoji u svetu odvojeno od nas (disocijativna imaginacija).
Svi ovi efekti onlajn dezinhibicije, možda su najupečatljiviji u doživljaju autoriteta. Ti i ja smo na mreži isti – i tvoj i moj glas mogu podjednako da se čuju. Ponekad čitam tvitove gde ’obični’ ljudi prozivaju one koji u RL imaju autoritet, naučni, politički i obraćaju im se ’kao da su zajedno ovce čuvali’. Da se razumemo, ja koga ne poštujem, kakav god autoritet bio, mrsko mi je da se i na društvenoj mreži s njim peglam. One koji mi nisu gotivni u RL, ni na društvenim mrežama ne mogu da pratim. Ali to minimiziranje autoriteta nekima omogućava da na ovaj način izbegnu osećaj inferiornosti, straha od kazne, neodobravanja i prividno – minimiziranjem drugog -maksimiziraju sebe.
Je l' sad jasno što dangubimo po internetima?
Pa dobro, sad kad znate sve ovo, je l’ vam jasno što je mnogima online život mnogo primamljiviji nego offline život? Bar da budem ko god želim dok mi je komp u krilu ili telefon u rukama!
...Ono što je pitanje za neki drugi blog – da li na internetu, onako otkAčeni i otkOčeni, pokazujemo svoje pravo Ja?
O tome u nekom drugom nastavku… A dotle se družimo po internetIMA 😊
Možda vam se vaš ljubimac obrati u nekom tvitu. 😺🐶🐰🐠
¹Asertivna komunikacija je vid komunikacije u kome učite kako da iskažete svoj stav, emociju, kritiku, ali uz uvažavanje druge osobe. Asertivnoj komunikaciji učim svoje klijente u individualnom radu tokom psihoterapije, ili na radionicama i treninzima.
²Neutralizacija je emotivna sposobnost koja nam omogućava da hladne glave reagujemo, čak i kad smo pod velikom emotivnom tenzijom. Da izbrojimo do 10, što kažu, pa da onda odreagujemo – i kad smo besni, i kad smo zaljubljeni i kad smo srećni. Da ne opsujemo, da se ne bacimo nekom oko vrata, da pustimo platu da odleži malo umesto da odmah reagujemo 😉
³Tolerancija na frustraciju je još jedna emotivna sposobnost koja nam omogućava da budemo strpljivi i da na poželjan rezultat umemo i da sačekamo i odložimo zadovoljenje ili pak da sačekamo kako bismo osetili rasterećenje.