Kako nam svemir izaziva nemir
„Da bismo zaista znali i razumeli kako univerzum funkcioniše, moramo podići naša istraživanja iznad visine misli i osećaja, i zaći u arenu direktnih, ličnih iskustava. Tu sinhronicitet postaje ključ koji otvara najveće misterije univerzuma’ “
David Wilcock
Nekada sam mislila da neuki ljudi robuju svojim predrasudama, a onda sam shvatila da ništa manje ropstvo nije ni kada robuješ svom znanju, pa makar ono bilo potvrđeno diplomom fakulteta.
Ono što pročitamo u referentnim udžbenicima postaje neka vrsta aksioma: ne proveravamo dalje i ne sumnjamo. Godinama smo slušali da geni determinišu naše osobine, pa i karakter i ponašanje; a onda epigenetika kaže da su geni poput arhitektonskog nacrta: daju skicu kuće, ali graditelji određuju ostalo.
Teza da svojim mislima možemo uticati na genetsku strukturu, ozbiljno je poljuljala sve ono što sam godinama učeći i baveći se medicinom prihvatila.
Iskoračiti iz kutije...
Okolnosti u mom životu su tada bile takve, da su mi dani bili ispunjeni borbom sa samom sobom i činilo se da bi rešenje moglo da postoji, ali je cena bila prevelika – odrekni se velikog dela onoga što te medicina naučila i što je tvom razumu logično i prihvatljivo.
Bolest i sve oko nas ima uzrok i posledicu, otkriješ uzrok – odrediš kauzalnu terapiju; ne znaš uzrok – tretiraj simptome. To je sasvim logično, a sve mimo takvog sistema pogrešno je i neprihvatljivo.
Dva i dva su četiri, posle dana dolazi noć; moguće je samo ono što racionalno možemo objasniti… Sve je to tačno, osim kada nije!
I tako je univerzum rešio da mi pokaže da sam u zabludi, a da je moje znanje, zapravo, ograničenje koje nije ništa bolje od predrasuda osobe uskih vidika.
Razmišljajući o alternativno-medicinskim metodama, odbacujem ih: to ne može da radi jer, prosto, nismo tako učili. Iz jednog sna sam se probudila uznemirena. Prvi put sam doživela jedno takvo iskustvo: vrlo živ san u kome sam posmatrala sebe dok spavam. Sa visine, gledala sam sebe dok spavam. Videla sam brze pokrete očnih jabučica, mrštenje čela i stiskanje pesnica. Probudila sam se dezorjentisana, uplašena… Zgrabila sam papir i olovku i do detalja zapisala svoj san.
I dalje zbunjena, otvaram mejl i čitam u neverici – upravo je stigao poziv za predavanje na temu o kojoj sam razmišljala pre nego što sam ušla u popodnevnu dremkicu. Poznati predavač, hvaljen i osporavan. Slučajnost!? Pa šta drugo?!
Pokušavam da protumačim svoj san. U snu su na jednom mestu bili ljudi koji se nikad nisu sreli, neke volim a druge ne, crni i beli, poznati i strani; spojila sam omiljena i mrska mesta… nespojivi ljudi, mesta, osećanja. Prisećam se onoga što sam naučila o tumačenju snova. Izgleda da je u tom snu moje nesvesno saželo svu borbu misli ovih dana: svako ZA i PROTIV, poznato i nepoznato, u šta verujem i sumnjam.
Odlučujem da svoju zbunjenost prekinem i odlazim da kupim novu knjigu omiljenog pisca.
Ulazim u knjižaru, tražim je i slučajno obaram knjige sa police. Pokupljam ih i još jednom –iznenađenje! Oborila sam knjige autora za čije predavanje sam dobila obaveštenje.
Smiri se – govorim sebi. I to je još jedna slučajnost – pokušavam da racionalizujem.
Plaćam knjigu po koju sam došla.
Ulazim u auto i sa radija čujem pesmu:
We know you, they know me
Extrasensory
Synchronicity.
A star fall, a phone call,
It joins all,
Synchronicity.
It’s so deep, it’s so wide
Your inside
Synchronicity… *
(Police, Synchronicity I)
Nasmejem se. Hm, neko mene ovde zaj**va pa mi pušta pesmu o sinhronicitetu? Još jedna slučajnost!?
Uzimam knjigu i više nemam argumente da je sve samo slučajna slučajnosti. Sva zbunjena shvatam da sam „greškom“ kupila knjigu koju sam oborila, umesto one po koju sam došla!
Sad je dosta – govorim sebi – ovo je više od slučajnosti!
Setim se anegdote o kojoj je K.G. Jung pisao: dok je pacijentkinja na seansi opisivala svoj san sa skarabejom, u prostoriju je uleteo jedan baš takav.
Ovo moje je više od situacije gde pomisliš na nekoga, a on se pojavi iza ćoška!
Šta mi sad ovo Univerzum poručuje?
Jesu li ovo „znakovi pored puta“?
Prvo se moja dnevna dilema pretvorila u san, probudila me notifikacija o pristiglom obaveštenju za predavanje gde će se o tome govoriti, u knjižari obaram knjigu čiji je autor upravo taj predavač, u autu mi sa radija odjekuje pesma o sinhronicitetu i shvatam da sam potpuno nehotice uzela upravo knjigu tog autora! Malo mi je previše slučajnosti.
...Sinhronicitet!
…Jedino objašnjenje koje mi pada na pamet. Jung je mnogo godina potrošio istražujući prirodu slučajnosti i utvrđujući načela neuzročnog povezivanja. Niz ovih sinhronicističkih događaja u mom životu podstakao me je da tražim više o ovoj pojavi. Kopkalo me je pitanje: da li mi zaista Univerzum nešto šapuće? 
Oni koji se zanimaju za psihološke teme, a istovremeno i za zakone (kvantne) fizike, energije, vremena i prostora, Boga, tvrde da nema bolje teme koja sve to dotiče, od sinhroniciteta.
Uzimam „Tumačenje prirode i psihe“, kao da mi se mešaju „babe i žabe“. Opet se moj mozak buni protiv nepoznatog i teško razumljivog.
– Ali ipak Jung piše o tome, onda je sigurno stvar u ograničenjima tvog uma, ne u nekoj ‘šarlatanskoj’ teoriji koju ti ne razumeš – umiruje me moj racio.
I opet radi sinhronicitet: otvara se web stranica sa Jungovim citatom:
“Ako čovek ne razume drugu osobu, on će težiti da je smatra budalom”.
Pomislim da to ipak ne znači da ta osoba zaista i nije budala ali čitam dalje.
Naprežem svoje moždane vijuge i koncentraciju da razumem šta čitam. Jung objašnjava da je uzročnost filozofski princip na kome se temelji koncept prirodnog zakona. Kako je veza između uzroka i posledice samo statistički vredna i relativno istinita, onda i načelo uzročnosti ima ograničenu primenljivost u objašnjavanju prirodnih zbivanja, pa pretpostavlja postojanje i nekih drugih faktora.
Jasnije rečeno: događaji mogu imati neku uzročno posledičnu vezu, ali ne moraju. Nekada je povezanost između događaja očigledna, ali je potpuno neobjašnjiva, što znači da mora da postoji i neko drugo objašnjenje za to.
Ili još jasnije: kad šetaš ulicom i pomisliš na nekog koga nisi video, čuo godinama a on se baš pojavi iza ćoška – onda je teško ignorisati ideju da su tvoje misli bile proročke ili da si mislima prizvao taj događaj.
Ako između tvojih misli i pojavljivanja te osobe ne postoji uzročno- posledična veza, što se to onda, do đavola, desilo?!
Da sam o ovome razmišljala pre nego što mi se desio ovaj niz sinhronicističkih događaja, teško bih poverovala da neke ’posledice’ nemaju svoj uzrok. Prihvatljivije bi bilo, da kao što su munja i grom bili neobjašnjivi primitivnim narodima zbog ograničenosti njihovih znanja, proglasimo nešto natprirodnom pojavom ili negiramo. Ali, desilo se!
“Otvoren sam za vođstvo sinhronicitetom i neću dozvoliti da očekivanja ometaju moj put”
Dalaj Lama
Jung naglašava da su mnoge pojave ‘sumnjive’ uzročno-posledične veze, i pita da li postoji neko opšte polje gde neuzročne pojave nisu samo moguće, već i istinite činjenice. Da, to je svet slučaja, gde slučajna pojava izgleda uzročno nepovezana sa činjenicom. Broj neuzročnih pojava je manji od uzročnih, pa se manje bavimo njima.
Jung je pojavu nazvao sinhronicitet jer je istovremeno pojavljivanje dva smislena, ali ne i uzročno povezana događaja, smatrao bitnim merilom. Tako ovaj pojam ukazuje na vremensko podudaranje u pojavljivanju uzročno nepovezanih događaja koji imaju isto ili slično značenje.
U „Duhu psihologije“, sinhronicitet je definisao kao psihički uslovljenu relativnost prostora i vremena. Prostor i vreme imaju svoje uporište samo u toku duhovnog razvoja. U odnosu prema duši, oni su ‘elastični’ – kao da zavise od psihičkih uslova i ne postoje sami po sebi, već ih svesni um samo pretpostavlja.
U životu nailazimo na događaje koji su tako smisleno povezani da bi njihovo slučajno podudaranje bilo neverovatno. Kad ne možemo pronaći smislenu podudarnost, mitologija, religija, simbolika daju nam tu vezu (arhetipski simbolizam).
Objašnjavajući na primerima iz kliničke prakse, Jung je opisao tri tipa ovih događaja:
- Sinhronicistički događaji počivaju na istovremenom pojavljivanju dva različita psihička stanja: jedno je normalno stanje (ono je uzročno objašnjivo), a drugo, presudno iskustvo, ne može se izvesti iz prvog (sinhronost misli ili osećanja sa spoljnim događajem),
- Vremenski udaljeni događaji koji se doživljavaju kao psihičke slike u sadašnjosti (san, vizija, predviđanje nečega što će se desiti u budućnosti)
- Neočekivani sadržaj koji je (ne)posredno povezan sa stvarnim spoljnim događajem (san ili vizija događaja koji se odvija na udaljenom mestu).
Sinhronicitet zato znači istovremenost određenog psihičkog stanja sa spoljašnjim događajima koji se pojavljuju kao smislena veza trenutnog subjektivnog stanja.
Jung uzrok sinhroniciteta traži i u Bogu (naklonjeniji je istočnjačkoj filozofijii boga), u alhemiji, astrologiji… Time ukazuje na bitnu osobinu ove pojave: neshvatljivog je karaktera, pa iako je ova pojava vidljiva, u isto vreme je i teško dokaziva. Aludira da je sinhronicitet iznad vremena, prostora i uzroka.
Sad mi je jasnije kakva je ovo igra!
Jedna stvar je ostala nejasna: kako da razumemo i tumačimo poruke koje nam stižu na ovaj način?
Za početak, odlučila sam da ne ignorišem ove znake: uzimam računar i potvrđujem prisustvo predavanju.
A šta se tek na predavanju desilo, kako se niz nastavio, e, to ću vam pričati neki drugi put…
Samo da posložim sve u glavi, ali i da izađem iz kutije. Što je mnogo, mnogo je! 