žena u srednjim godinama u pretrazi za odgovrima vezanih za menopauzu i perimenopauzu

Bilo jednom jedno telo

Mišićno-koštani sindrom menopauze

Bilo jednom jedno telo...

Zašto se u perimenopauzi i menopauzi javljaju bolovi, ukočenost i pad mišićne snage i kako sačuvati kosti, ravnotežu i pokretljivost.

Tekst: dr Maja Rueger

Žena u srednjim godinama sedi na ivici kreveta u jutarnjem svetlu

Bilo jednom…

Legneš u 4 ujutru posle provoda, bez mnogo frke ustaneš u 8 zbog obaveza, celog dana juriš, trčiš i efikasno završavaš poslove, družiš se, smeješ, jedeš hamburger i kolače bez griže savesti, vraćaš se kući vesela i ležeš da spavaš.

Zaspiš za 10 minuta.

Bilo jednom, kad si imala 20 ili 30 godina. Sad se pripoveda...

Danas…

Ustaješ. Ali ne baš odmah. Potrebno je vreme da promrdaš, saviješ kičmu, otkočiš vrat, sačekaš da ti prođe trnjenje u rukama, postepeno rotiraš rame i skineš pidžamu - onu „svežu“ koju si u 3 ujutru obukla jer si se probudila u znoju i drhtavici.

Onda protegneš noge. Nemoj da ti je palo na pamet da naglo ustaješ iz kreveta! Spuštaš stopala na pod. Malo se stabilizuješ.

Odmah te zapljusne milion misli i briga: proveri kako je tata, nije bio dobro; „deca“ se nisu javila - imaju 25 i 20 godina, ali su deca. Već ti kuva u grudima.

Isprsiš grudi - koje više ne prkose gravitaciji, već su potpuno pod njenim uticajem - i krećeš odvažno u novi dan!

Ne, nije to sve. Otvaraš ormar.

Hm, ovo je super, ali mi ispada stomak. Ova haljina je lepa, ali ide uz štikle. Kakve crne štikle - obuj baletanke da ne slomiš glavu.

Uzimaš komotnu bluzu, navlačiš široku suknju. Nikako pantalone, inače ne bi smela da piješ vodu, a ne daj Bože da kineš!

...Nakon što si kupila svoje poslednje pakovanje tampona i uložaka, život je postao drugačiji. Zapravo, mnogo toga počelo je da se menja godinama pre poslednje menstruacije, samo tada možda nisi znala da te promene međusobno povežeš.

A sada si tek okrnjila svoju šestu deceniju.

Promene na mišićima i kostima ne počinju sa poslednjom menstruacijom, već mogu da se razvijaju ranije tokom menopauzalne tranzicije.

Dobro došla u menopauzu!

Nisi ni sanjala da će ti ona svakomesečna smaračica još od tinejdžerskih dana, koja traži uloške i ograničava te u mnogim aktivnostima, ovoliko nedostajati. E pa, sa njom je nestao i tvoj važan ženski zaštitnik - estradiol, glavni i najmoćniji iz trijade estrogenih hormona. Prvo je divljao i išao gore-dole, a onda skoro pa nestao. Otkad ga nema, koža ti nije baš zategnuta, tvoj seksualni žar se smanjio, dobro raspoloženje dolazi kao kiša u sušno leto, a sve češće se osećaš kao (guska) u magli. Često ti se čini da ti reči beže (a izgleda i stvari po kući odlaze tamo gde im nije mesto).

Nestao je i progesteron, onaj tvoj nežni umirivač i uspavljivač o kome nikad nisi ni razmišljala.

Ovi simptomi, kao i desetine drugih, u različitim kombinacijama, različitog intenziteta ili trajanja, sasvim su očekivani u srednjem dobu žene. A najznačajniji biološki događaj tog doba je tvoja poslednja menstruacija.

Šta je mišićno-koštani sindrom menopauze?

Ona jutarnja ukočenost i osećaj kao da si privezana za drvo odskoro imaju svoje ime: musculoskeletal syndrome of menopause (MSM, mišićno-koštani sindrom menopauze). Ovaj sindrom obuhvata klaster simptoma vezanih za naš sistem organa za kretanje (lokomotorni sistem).

Mislila si da su gubitak koncentracije, zaboravljanje i magla u glavi najgore što ti se dešava, a sad pored toga imaš jutarnju ukočenost, „zamrznuto rame“, krepitacije (pucketanje) i bolove u zglobovima kad god se pomeriš, a ako se kojim slučajem naglo „cimneš“, možeš i ostati u tom položaju. Uz to, primećuješ da se mišići tope, sve češće se desi da izvrneš nogu ili ti ispadne koleno. Više nije dovoljno da držiš pola sata kesu graška iz zamrzivača i da otok splasne - sada ti je period oporavka znatno duži. Uz to, patike se nose i na poslu i na svečanoj večeri, jer su ti više puta spasile glavu.

Koliko je čest mišićno-koštani sindrom menopauze?

Da li znaš da godišnje više od 47 miliona žena širom sveta uđe u menopauzalnu tranziciju?

Više od 70% njih će iskusiti neki od simptoma vezanih za mišićno-koštani sistem kao rezultat pada estrogena. Prema autorima rada koji je 2024. uveo termin MSM, oko 25% žena imaće ozbiljne, onesposobljavajuće muskuloskeletne simptome.

47 mil.žena godišnje ulazi u menopauzalnu tranziciju

>70%iskusiće neki mišićno-koštani simptom

oko 25%imaće ozbiljne, onesposobljavajuće simptome

Zanimljivo je da žena može imati bolove i ukočenost, a da snimanje ne pokaže strukturnu promenu koja bi ih u potpunosti objasnila.

Dakle: boli vas, a snimak kaže da „nije ništa“. To ne znači da ste bol umislile.

Zašto se ovo dešava mom sistemu za kretanje?

Estrogeni nisu samo polni hormoni. Receptori preko kojih estrogeni ispoljavaju svoj efekat nalaze se na više od 200 tipova ćelija u našem organizmu.

Kad je u pitanju lokomotorni sistem, estrogeni utiču na kosti, ligamente, tetive, hrskavicu i vezivno tkivo (estrogen igra važnu ulogu u sintezi kolagena). Mnogi će se zapitati „kakve sad to ima veze“, ali efekat estrogena na masno tkivo takođe posredno utiče na muskuloskeletni sistem. Uz to, estrogen ima antiinflamatorno dejstvo (čuva te od upalnih procesa). Kad estrogena nema - u zglobovima kao da se razbukti vatra.

Perimenopauza može biti kritičan period da krenete sa prevencijom. Promene na mišićima i kostima ne počinju odjednom poslednjom menstruacijom, već mogu da se razvijaju tokom menopauzalne tranzicije. A da je neka menstruacija bila poslednja, znaćete tek ako je prošlo godinu dana - što će reći, samo retroaktivno možete znati da je to bila poslednja menstruacija. Zato pojavu novih bolova u zglobovima, pad snage, promene ravnoteže ili osećaja da se telo odjednom drugačije ponaša ne treba automatski pripisati samo „godinama“. Naravno, takve tegobe imaju mnogo mogućih uzroka i ne znače same po sebi da vam nedostaje estrogen.

Kako estrogen utiče na kosti, mišiće, hrskavicu i upalne procese

Ako želite da znate šta dovodi do promena

Za one koji žele da detaljnije, iz stručnog ugla, razumeju kako estrogen o(NE)mogućava da stojimo, hodamo, trčimo, podižemo teret i ujutru ustanemo iz kreveta bez prebrojavanja gde nas sve boli, evo ukratko: 😊

Utiče na kost - pomaže održavanju koštane mase i čvrstine. Sa padom estrogena opada i gustina minerala u kostima, a ćelije koje razgrađuju koštano tkivo postaju aktivnije.
Utiče na mišić - na njegovu snagu, metabolizam, sposobnost da odgovori na trening i da se oporavi nakon opterećenja ili povrede. U perimenopauzi je manja iskoristljivost proteina koji grade mišiće, a intenzivniji su procesi razgradnje.
Utiče na satelitske ćelije. To su matične ćelije smeštene uz mišićna vlakna; aktiviraju se kada mišić treba da se popravi ili prilagodi opterećenju. One su kao servisna ekipa koja prati kada nešto treba da popravi ili dopuni. Estradiol podstiče njihovu aktivaciju i umnožavanje.
Utiče na hrskavicu i vezivno tkivo jer su hondrociti (ćelije hrskavičavog tkiva) delom regulisani estrogenom.
Ima važnu ulogu u kontroli inflamacije. Konkretno, kad su u pitanju mišići i kosti, estrogen je „čuvar vatre“, tj. sprečava oslobađanje proinflamatornog citokina (TNF-α), koji između ostalog može doprineti razgradnji mišićnih proteina i lošijem odgovoru mišića na oštećenje.
U mišićnoj ćeliji estradiol učestvuje i u normalnom radu mitohondrija, kontroli oksidativnog stresa i metabolizmu glukoze. Drugim rečima, utiče i na to koliko dobro mišić proizvodi i koristi energiju.

„Ne znaš šta imaš dok to ne izgubiš“ - tako je i sa estradiolom.

Dok ga je bilo u izobilju - nismo ni znale koliko poslova obavlja u pozadini. A onda nestane i odjednom počnemo da primećujemo šta je sve radio za nas.

Šta to opažamo kada estradiol počne da pada?

Pad estrogena, zajedno sa procesom starenja, doprinosi ubrzanom gubitku mišićne mase (sarkopenija) i snage; autori navode prosečan gubitak mišićne mase od oko 0,6% godišnje nakon menopauze. Posebno stradaju tzv. brza mišićna vlakna tipa II - upravo ona koja su važna za snagu i eksplozivnost, ona koja nam omogućavaju da brzo ustanemo, uhvatimo ravnotežu, popnemo se uz stepenice ili se stabilizujemo ako se sapletemo i krenemo da padamo. Zato, drage moje, zaboravite na zimske avanture po ledu ako niste radile na svojim mišićima.

Ako ste se divile svojim gracilnim, vretenastim mišićima u mladosti, znajte da se u kasnijim godinama u mišiću povećava količina masnog tkiva, a smanjuje broj motornih jedinica. Mi to vidimo kao opuštene i mlohave mišiće. Ako vam se učini da vam noge izgledaju mršavije - moguće je da je to zbog gubitka mišićne mase.

Ako idete u teretanu ili vežbate sa trenerima koji nisu posebno obučeni za rad sa ženama u srednjim godinama (a većina ih je potpuno nesvesna drugačijih potreba i principa vežbanja za žene u ovim godinama), možete imati samo još više frustracija i manje uspeha. Naime, mišići više nemaju istu sposobnost regeneracije.

Kada nema stimulacije estradiolom, oporavak posle vežbanja, a posebno posle povrede, traje duže. Fizioterapeuti i iskusni treneri znaju da princip „jače i više je bolje“ ovde može biti kontraproduktivan. Trening sa otporom jedan je od najvažnijih načina da sačuvamo mišićnu masu, snagu i funkcionalnost, ali mora biti prilagođen zdravstvenom stanju i prethodnoj fizičkoj spremnosti. Umerenost i plansko vežbanje, sa manjim brojem ponavljanja i serija i većim pauzama između njih, mogu dati bolje rezultate i biti održiviji od dugih, intenzivnih i iscrpljujućih treninga.

U Poliklinici Promedikal u Beogradu, gde radim, uveli smo testove i dijagnostičke procedure kojima procenjujemo mišićnu snagu i funkcionalnost kako bismo mogli rano da prepoznamo rizik koji kasnije može doprineti padovima, gubitku samostalnosti i invaliditetu.

Na osnovu toga može se napraviti individualni plan - uključujući vežbe koje se mogu izvoditi i kod kuće, bez skupih sprava.

Time možemo doprineti prevenciji sarkopenije i njenih posledica i komplikacija.

Programi za žene u srednjim godinama

Za više informacija o našim programima rada sa ženama u srednjim godinama, preuzmite program.

Preuzmi program za žene u srednjim godinama

Ravnoteža, stabilnost i rizik od padova

Sve ove promene na mišićnom tkivu donose još jedan veliki rizik: utiču na ravnotežu i stabilnost.

Iako si nekada mogla da u „pozi stabla“ kao čaplja stojiš na jednoj nozi pola sata, može se ipak desiti da kasnije imaš probleme sa ravnotežom, povećan rizik od padova, gubitak izdržljivosti i poteškoće da povratiš ravnotežu ako kreneš da padaš.

Pored toga što u srednjim godinama naši vretenasti, lepo oblikovani mišići postaju kao pihtije, kosti koje ih nose takođe trpe promene. Ali nažalost (ili na sreću 😊), te promene nisu tako očigledne da bi nas alarmirale.

Šta se iza brda valja?

Kako perimenopauza i menopauza utiču na mineralnu gustinu kostiju

Podmuklo i polako, mineralna gustina kostiju (BMD) smanjuje se tokom perimenopauze i starenja. Počevši već od sredine četrdesetih godina, prosečan godišnji gubitak BMD iznosi oko 0,4%. To znači da gubitak koštane mase ne počinje menopauzom, ali se tokom menopauzalne tranzicije značajno ubrzava. Najbrži gubitak događa se u periodu oko poslednje menstruacije, kada nivo estradiola naglo opada, a zatim se tempo gubitka postepeno usporava. Prema navedenom izvoru, žene tokom perimenopauze prosečno izgube oko 10% BMD.

Zdrava kost levo i osteoporotična kost desno, sa uvećanim prikazom koštane strukture — **Gusta mreža, debeo spoljašnji zid.**Kost podnosi opterećenje i pad.
**Mreža proređena, zid tanji.**Isti pad može značiti prelom.
Tokom menopauzalne tranzicije žene mogu da izgube i do 10% mineralne gustine kostiju.
gubitak počinje već sredinom četrdesetih, oko 0,4% godišnje

Zašto je ovo važno da znate?

Pa zato što vas kosti na promenu gustine ne alarmiraju ni bolom ni izgledom. U trenutku kada vam je nakon urađenog DXA skeniranja (dual-energy X-ray absorptiometry) postavljena dijagnoza osteopenije ili, još gore, osteoporoze, prošlo je već nekoliko godina otkako gubite koštanu masu.

Uprkos manjim razlikama u vodičima raznih strukovnih udruženja, neophodno je da žene u menopauzi obave odgovarajuće preventivne preglede. U nekim zemljama rizik od potencijalnih preloma procenjuje se na osnovu upitnika, pa se zatim, u zavisnosti od rizika, indikuje DXA skeniranje; u drugim je ovaj pregled obavezan sa 65 godina. U svakom slučaju, ovo je neinvazivna dijagnostička metoda, ne nosi rizik po zdravlje, pa je preporučujem svojim pacijentkinjama. Zašto bismo čekale 65 godina? Čak i ako nema osteopenije, bar možemo da pratimo promene na koštanom sistemu.

Kada je vreme za DXA?

Ako ste zdrava žena bez posebnih faktora rizika, preporuka glasi: sa 65 godina treba uraditi skrining na osteoporozu, najčešće merenjem mineralne gustine kostiju, tj. DXA skeniranjem.

Ali 65. rođendan nije magična granica pre koje kosti ne treba proveravati. Naprotiv!

Ako ste već u postmenopauzi, a imate faktore koji povećavaju rizik od osteoporoze i preloma - pušite, konzumirate alkohol, veoma ste mršavi ili primećujete da ste se „smanjili“, rano ste ušli u menopauzu, imali ste prelom nakon relativno bezazlenog pada, dugo koristite kortikosteroide ili ste imali terapiju zračenjem - procenu zdravlja kostiju treba uraditi mnogo ranije.

Važna napomena

Preporuke se razlikuju prema zemlji i individualnom riziku. USPSTF preporuka iz 2025. navodi skrining žena od 65 godina, kao i mlađih postmenopauzalnih žena kada procena pokaže povećan rizik. Odluku donesite sa svojim lekarom.

Drugim rečima: 65 godina je granica za rutinski skrining žene koja nema poznate faktore rizika, ali nije preporučeno vreme da prvi put počnete da razmišljate o svojim kostima.

Dakle, kad sve saberemo, hormonske oscilacije u perimenopauzi odražavaju se na sve naše sisteme organa, pa ni mišićno-koštani sistem nije izuzetak.

Da li se kod svih žena javljaju prethodno navedeni simptomi? Naravno da ne. Čak i kad nastupe promene, postoje mere kojima se stanje može popraviti. S tim što onda ne govorimo o prevenciji, već o stabilizaciji ili lečenju.

Šta možemo da uradimo za mišiće i kosti u menopauzi?

Ipak puno optimizma za kraj 😊

Da znaš da u 50 i nekoj, i kasnije, jutra ne moraju da započinju kao što sam na početku opisala.

Ishrana, fizička aktivnost i štetne navike

Ako je tvoja ishrana bila raznovrsna i nutritivno bogata, ako je sadržala dovoljno minerala (kalcijuma, fosfora i magnezijuma) i vitamina (D, K2, C i vitamina B grupe), ako si unosila dovoljno proteina i tečnosti i hranila svoje dobre bakterije u crevima - to je bila dobra investicija u zdravlje kostiju u srednjem dobu i nadalje.

Ako si bila fizički aktivna, imala dovoljno aerobnih aktivnosti (trčanje, plivanje, brzi hod i vožnja bicikla) i dovoljno vežbi snage (dizanje tereta, skakanje i aktivnosti sa otporom) - još bolje!

Ako nisi konzumirala alkohol ni pušila, vodila si računa o telesnoj težini ili se potrudila da maksimalno eliminišeš sve štetne navike - bravo, precrtala si još jednu grupu faktora rizika.

E sad, sve je to super, ali često nije dovoljno da se simptomi MSM-a usled pada estrogena spreče.

Napomena

Ovaj tekst nije zamena za medicinski pregled i preporuku. Svaka osoba je jedinstvena i univerzalna rešenja ne postoje. Neke žene imaju pridružene bolesti, a razlikuju se i njihova lična i porodična medicinska istorija, kao i mnoge druge okolnosti koje ih čine jedinstvenim. Zato svaka od stavki ispod treba da bude predmet dogovora sa vašim lekarom!

Menopauzalna hormonska terapija i zdravlje kostiju

Menopauza je poslednjih godina postala „vruća tema“. Pre svega zato što su se desila velika otkrića na polju medicine, a zatim i brojne socio-kulturološke promene. Žena danas ima drugačiji stav prema sebi, a i okolina prema njoj.

Menopauzalna hormonska terapija (MHT), nakon satanizacije koju je doživela pre više decenija, danas ponovo ima važno mesto u rešavanju brojnih simptoma menopauze.

Prema NAMS-u (North American Menopause Society, danas The Menopause Society), MHT dokazano sprečava gubitak koštane mase i smanjuje rizik od preloma. Kod žena mlađih od 60 godina ili unutar 10 godina od početka menopauze, koje nemaju kontraindikacije, odnos koristi i rizika generalno je povoljan kada postoji odgovarajuća indikacija, uključujući prevenciju gubitka koštane mase.

Da li ćete dobiti estrogen i progesteron, samostalno ili u kombinaciji, i u kojoj dozi, treba da bude promišljena odluka koju ćete doneti zajedno sa svojim lekarom. Testosteron je posebna tema i nema iste indikacije kao estrogen i progestogen u standardnoj MHT. Naravno, vaš lekar treba da bude upoznat sa najnovijim kliničkim podacima i rezultatima.

MHT nije univerzalni eliksir mladosti, ali nije ni bauk kakvim je dugo predstavljana. Danas imamo mnogo precizniju sliku njenih koristi i rizika.

I još nešto važno baš za ovaj tekst: to što MHT dokazano štiti kost da ne postane „čipkasta“ zbog osteoporoze ne znači da danas imamo dovoljno dokaza da je možemo proglasiti terapijom za svaki deo mišićno-koštanog sindroma menopauze.

Za mišić, bolove u zglobovima (artralgije), tetive, osteoartritis i „zamrznuto rame“ postoje zanimljivi podaci i biološki vrlo uverljivi mehanizmi, ali još uvek i mnogo pitanja na koja istraživanja treba da odgovore.

Sa svojim pacijentkinjama provedem i više od sat vremena u razgovoru o koristima, potencijalnim neželjenim efektima i proceni rizika upotrebe ili neupotrebe MHT-a. Pre nego što počne hormonsku terapiju, moja pacijentkinja mora biti informisana, i to ne iz raznih objava na društvenim mrežama, već od mene. Dozvoljeno je svako pitanje. Dileme i nejasnoće - ne. Ukoliko je njena situacija kompleksna, neophodno je da se uključe i drugi eksperti.

Nehormonska terapija za osteoporozu

Ako hormonska terapija nije opcija, postoje efikasne nehormonske terapije za prevenciju i lečenje osteoporoze i smanjenje rizika od preloma. Njihov izbor zavisi od mineralne gustine kosti, prethodnih preloma, procenjenog budućeg rizika i drugih zdravstvenih faktora.

Vežbanje, snaga i ravnoteža

Jedna „terapija“ ostaje važna gotovo svima: kretanje. Možda mislite da je svaka fizička aktivnost korisna. Jeste - ako ste zdravi. U srednjim godinama neophodne su ciljane aktivnosti i vežbe kako bismo održale agilnost i pokretljivost. Ako imamo problem sa ravnotežom ili manju mišićnu snagu, a posebno ako je prisutna i osteopenija ili osteoporoza, naše aktivnosti i vežbanje moraju pre svega da budu bezbedni. Egzibicije koje smo mogle da izvedemo u dvadesetim godinama često u srednjem dobu nose rizik od povreda i preloma. Dobra vest je da fizioterapeuti znaju mnogo vežbi koje se mogu prilagoditi i modifikovati tako da budu korisne, a da ne povećavaju opasnost od povreda.

Potrebne su nam aerobne aktivnosti, ali i ciljane vežbe snage, ravnoteže i funkcionalnosti. Ako postoji osteoporoza, značajna slabost ili problem sa balansom, program mora biti bezbedno prilagođen.

Zato još jednom naglašavam: nemojte trenirati sa nekvalifikovanim osobama koje nemaju znanje o potencijalnim opasnostima i specifičnim rizicima. Ne samo da neće biti korisno, već može biti i štetno.

Koliko su važni proteini u perimenopauzi?

Balansirana i nutritivno bogata ishrana sa dovoljno proteina svakako pomaže. Iz navedenih razloga, ženi u perimenopauzi potreban je veći unos kvalitetnih proteina, biljnih i/ili životinjskih. Prema nekim izvorima, od 1,2 do 2 g proteina po kilogramu telesne mase može biti adekvatna količina za žene u perimenopauzi. Naravno, sve je individualno i zavisi od godina, zdravstvenog stanja i fizičke aktivnosti. Potrudite se da dovoljno proteina unesete putem ishrane. Dopuna suplementima treba da bude predmet vašeg razgovora sa lekarom.

Za kraj: kako da sačuvamo funkcionalnost i pokretljivost

Ako sam ovim tekstom uspela da povećam svest o potencijalnim opasnostima, a još više o mogućnostima da naš sistem za kretanje održimo u optimalnom stanju - uraaa!

To mi je bio cilj.

Neka ovo bude početna tačka na putu vašeg živahnog srednjeg doba i starosti.

Ako ne znate odakle da krenete

Znate gde ćete me pronaći.

Zakaži pregled

dr Maja Rueger

Autorka teksta

Autorka teksta „Bilo jednom jedno telo“.

Napomena

Ovaj tekst služi edukaciji i nije zamena za individualni medicinski pregled i preporuku. Zdravstvena istorija, bolesti, terapija, porodični rizici i životne navike razlikuju se od žene do žene. Odluke o dijagnostici, menopauzalnoj hormonskoj terapiji, lekovima, suplementima i programu vežbanja treba donositi individualno, u razgovoru sa odgovarajućim zdravstvenim stručnjakom.

Literatura

Wright VJ, Schwartzman JD, Itinoche R, Wittstein J. The musculoskeletal syndrome of menopause. Climacteric. 2024;27(5):466-472. doi:10.1080/13697137.2024.2380363.
The North American Menopause Society Advisory Panel. The 2022 hormone therapy position statement of The North American Menopause Society. Menopause. 2022;29(7):767-794.
The North American Menopause Society. Management of osteoporosis in postmenopausal women: the 2021 position statement. Menopause. 2021;28(9):973-997.
US Preventive Services Task Force. Screening for Osteoporosis to Prevent Fractures. JAMA. 2025.
Greendale GA, Sowers M, Han W, et al. Bone mineral density loss in relation to the final menstrual period in a multiethnic cohort. J Bone Miner Res. 2012;27(1):111-118. doi:10.1002/jbmr.534.

Žene u tridesetim i četrdesetim godinama koje pričaju na radionici o zdravlju i promenama tokom menopauzalne tranzicije

“(Peri)menopauza nije dijagnoza” – Zašto je onda toliko teško pronaći pravi odgovor?

I sama sam puno puta ponovila: (Peri)menopauza nije dijagnoza. To je normalan tranzicioni period u životu svake žene.

A često onda kažem: Morate odrediti u kojoj ste fazi menopauzalne tranzicije da biste znale kako da se rešite simptoma, kako da sprečite dugoročne posledice.

Zvuči kontradiktorno, ali nije: Ko kaže da sve što je normalno u životu nije teško ili da ne izaziva patnju? Pubertet nije uvek lak. Trudnoća nije uvek laka.
Pa ipak su normalni.

Zato se tu javlja nekoliko pitanja:

Kako da kroz ovu tranziciju prođemo sa što manje lutanja?
Šta danas podrazumeva dobro vođenje žene kroz perimenopauzu?
Ko vodi ženu kroz perimenopauzu?
Šta su mitovi a šta istina o perimenopauzi?
Zašto mnoge žene u perimenopauzi ostanu bez pravog odgovora?

I za mene pitanje svih pitanja:

Da li je potreban novi pristup u radu sa ženama u (peri)menopauzi?

Možda se meni samo čini, ali (peri)menopauza nije više taboo tema. Od kad su poznate ličnosti počele da govore o valunzima, moždanoj magli, gojenju, nesanici – probija se i glas ’obične’ žene koja se zlopati sa brojnim simptomima perimenopauze.

Danas o perimenopauzi mnogo više pričamo, ali ne kažemo dovoljno, ili nije dovoljno jasno, ili je izvor neproveren, ili je preporuka suviše generalizovana…

Danas znamo da jedan pregled i jedna poseta lekaru često ne rešavaju problem. Bar ne dugoročno.

Preporuke na osnovu tuđih iskustava najčešće ne rade, a mogu da budu i opasne.

Zato je potreban novi pristup izazovima perimenopauze:

Integrativan, multidisciplinarni i personalizovan.

Šta žena sluša:

Reši simptome – šta ako ih nemam ili ih ne prepoznajem?
Uzmi suplemente – koje, za šta?
Započni psihoterapiju – kako mi može pomoći?
Promeni svoj životni stil – odakle da krenem?
Javi se lekaru – kom lekaru?
Treba mi fizioterapeut – da li je moj problem za fizioterapiju?

Zato vas pozivam na radionicu na kojoj ćemo pričati kako izgleda put od simptoma do individualnog plana – kroz celovito sagledavanje žene i kroz multidisciplinarni pristup.

Na radionici ćete saznati:

Kako izgleda integrativni pregled
Šta obuhvata i zašto je važna procena funkcionalnosti (healthy aging assessment)
Kako se tehnologija može iskoristiti u službi poboljšanja kvaliteta života
Šta je to menopauzalna hormonska terapija (MHT), koje su koristi i rizici
Kako da svoj životni stil korigujete da biste očuvali svoju funkcionalnost i vitalnost
Kako možete utvrditi da li je vaše fizičko stanje u skladu sa godinama
Kako da procenite rizik i prevenirate najčešće zdravstvene probleme starijeg doba

Ako ste zagazili u drugu polovinu četvrte decenije – čak i ako nemate nikakve simptome – dobro se informišite o mogućem toku perioda koji vam predstoji.

Tokom 90+ minuta interaktivnog rada, u Centru za zdravlje i balans žena u perimenopauzi na Promedikal poliklinici – vodimo vas od simptoma do informisane odluke i strategije.

📍 Promedikal poliklinika – Centar za zdravlje i balans žena u perimenopauzi (Bul. Arsenija Čarnojevića 105, Beograd)
📅 Nedelja 9. 8. 2026.
⏰ 17:00
⏳ Trajanje: 90+ minuta
💰 Cena: 3000 dinara

P.S. I naglasiću: Da, potrebno je da znate u kojoj ste tački svoje menopauzalne tranzicije.

Jer ciljevi rada nisu uvek isti – nekad je potrebna prevencija, nekad kontrola, a nekad samo stabilizacija
Jer rizici nisu isti – nekad je tu višak kilograma, nekad porodična ili lična medicinska istorija i rad mora biti personalizovan
Jer ne želimo sve na isti način da uživamo u svojim zrelim godinama – ti želiš da istrčiš maraton, a ja da pevam u horu

Vidimo se na radionici!

“(Peri)menopauza nije dijagnoza” – Zašto je onda toliko teško pronaći pravi odgovor? Read More »

Ja nikad ne nosim pantalone – uvek široku suknju

Razgovor sa ženom u perimenopauzi često počne o umoru, nesanici, promenama raspoloženja ili valunzima.
A onda, kada razgovor podmakne, stidljivo doda:
„Znate, doktorka… ja nikad ne nosim pantalone. Uvek moram da imam široku suknju.“

Do pre neku godinu bih se zbunila i pomislila da je posredi neki modni trend. Danas dobro razumem zašto: Na pantalonama se lakše uoče mokri tragovi, a i ulošci se lakše primete.

„Tako mi je lakše… ako se desi da pobegne malo mokraće. Ili ako ne krenem na vreme u toalet. Ili ako se nakašljem.“

Učestalo mokrenje, peckanje, vaginalna suvoća, bol tokom odnosa, nevoljno oticanje urina, noćno mokrenje — česte su teme razgovora kada se jednom probije početna nelagoda.

Mnoge žene veruju da to nema veze sa menopauzom. Neke misle da je to jednostavno „normalno starenje“, posledica porođaja ili napornog rada.

Danas medicina ove tegobe prepoznaje kao promene povezane sa padom estrogena i drugih polnih steroida koje nastaju u urogenitalnom sistemu žene tokom perimenopauze i menopauze.

Deo tih simptoma objedinjeni su pod nazivom genitourinarni sindrom menopauze (GSM), dok su drugi sa njim povezani i često se javljaju u istom životnom periodu, iako mogu imati i dodatne uzroke.

Zdravlje urogenitalnog sistema u (peri)menopauzi

U praksi se pomenute tegobe retko javljaju izolovano. Mnogo češće žene imaju kombinaciju simptoma koji se odražavaju i na kvalitet života i na učešće u socijalnim aktivnostima.

Kod nekih je dominantna vaginalna suvoća i bol tokom odnosa (dispareunija). Druge primećuju učestalo mokrenje, sa ili bez peckanja i bola, ili iznenadnu potrebu da hitno odu u toalet. Kod nekih se javlja nevoljno oticanje urina pri naporu, kašljanju ili smehu (stres urinarna inkontinencija), dok se druge žale na noćno mokrenje (nokturiju) koje remeti san. Nije retkost ni da se seksualna aktivnost smanji – ne zato što želja nestaje, već zato što odnos postaje neprijatan ili bolan.

Tokom perimenopauze i menopauze u tkivima urogenitalnog sistema dešavaju se brojne promene. Sluzokoža vagine postaje tanja i osetljivija, smanjuje se prirodna vlažnost i menja pH sredine. Tkiva gube deo svoje elastičnosti, strukture karličnog dna koje podupiru bešiku i mokraćnu cev (uretru) vremenom slabe, kao i mišići koji kontrolišu zadržavanje urina.

Zbog toga se simptomi često prepliću: vaginalna suvoća može dovesti do bola tokom odnosa, promene u mokraćnim putevima do urgencije ili učestalog mokrenja, a slabija potpora karličnog dna do stres inkontinencije.

Upravo zato je korisno na ove tegobe gledati kao na pitanje urogenitalnog zdravlja žene u srednjem životnom dobu, a ne kao na izolovane probleme koji se javljaju „svaki za sebe“.

Šta se krije ispod simptoma

Estrogeni imaju važnu ulogu u održavanju zdravlja tkiva urogenitalnog sistema. Kada njihov nivo počne da opada, dolazi do niza promena:

smanjuje se produkcija kolagena;
tkiva postaju tanja i manje elastična;
smanjuje se prokrvljenost;
menja se vaginalni pH i mikrobiota (bakterijska flora);
smanjuje se prirodna sekrecija;
slabi potpora karličnog dna.

Ove promene nastaju postepeno i često se razvijaju tokom nekoliko godina. Zato mnoge žene, u početku, ni ne povezuju simptome sa hormonskim promenama.

Koliko su ove tegobe česte

Iskustva žena u ovom periodu života veoma su različita. Ima žena koje kroz perimenopauzu i menopauzu prolaze bez značajnijih tegoba i gotovo da ne primete promene u urogenitalnom zdravlju. Ali postoji i veliki broj žena kod kojih se simptomi postepeno razvijaju i počinju da utiču na svakodnevni život.

Prema podacima iz međunarodnih stručnih udruženja, koja se bave zdravljem žena u menopauzi, različiti oblici genitourinarnih tegoba javljaju se kod otprilike 45–50% žena u postmenopauzi.

Drugim rečima, to nije ni retka ni izmišljena pojava.

Kada o ovim temama pišem na društvenim mrežama, ponekad se jave i komentari u kojima žene kažu da je sve to preterivanje ili da odbijanje seksualnih odnosa nema veze sa promenama u telu, već isključivo sa izborom partnera. I naravno da i takva iskustva postoje – ljudski odnosi su uvek složeni i ne mogu se svesti samo na biologiju.

Ali u ordinaciji vrlo često vidim i drugu stranu priče: žene kojima vaginalna suvoća, bol tokom odnosa, učestalo mokrenje ili strah od curenja urina postepeno menjaju svakodnevni život. Neke počinju da izbegavaju duža putovanja, društvene događaje ili fizičku aktivnost. Kod nekih se dramatično menja seksualni život – odnos postaje neprijatan ili bolan, a to može ozbiljno opteretiti i partnerski odnos.

Zato je važno razumeti da su ove tegobe deo stvarnih fizioloških promena koje se dešavaju u telu žene tokom srednjeg životnog doba – i da se o njima može i treba razgovarati.

Šta može da pomogne

Kada se pojave tegobe vezane za urogenitalni sistem, važno je znati da postoji čitav spektar mogućnosti koje mogu ublažiti simptome i poboljšati kvalitet života. Pristup zavisi od vrste tegoba, njihovog intenziteta, zdravstvenog stanja žene i ličnih preferencija.

U mnogim slučajevima prvi korak su konzervativne mere. One uključuju različite oblike vežbi za jačanje mišića karličnog dna, kao i vežbe disanja i korekciju posture, koje mogu značajno pomoći kod simptoma poput stres inkontinencije ili osećaja slabosti u karličnoj regiji. Danas postoje i fizioterapeuti specijalizovani za rehabilitaciju karličnog dna, čija stručna procena i vođeni program vežbi mogu biti od velike koristi. U okviru fizikalne medicine koriste se i različite terapijske metode i aparati koji deluju na jačanje mišića karličnog dna i poboljšanje neuromišićne kontrole, što kod nekih žena može dati veoma dobre rezultate.

Kod vaginalne suvoće i nelagodnosti tokom odnosa često pomažu vaginalni hidratantni preparati i lubrikanti, koji mogu poboljšati vlažnost i smanjiti trenje tokom odnosa. Kod nekih žena lekar može preporučiti i medicinske terapije koje deluju na vaginalno tkivo i pomažu njegovoj regeneraciji.

Veliki broj žena će rešenje ovih problema pronaći u primeni hormonske terapije, naročito kada su tegobe direktno povezane sa padom estrogena. Najčešće se koriste lokalni estrogenski preparati u obliku vaginalnih krema, tableta ili prstenova, koji deluju prvenstveno na tkiva vagine i mokraćne cevi, poboljšavaju njihovu elastičnost, prokrvljenost i vlažnost. Kod određenih žena, u zavisnosti od opšteg zdravstvenog stanja i drugih simptoma menopauze, lekar može razmotriti i sistemske oblike hormonske terapije. O izboru terapije uvek se odlučuje individualno, nakon pregleda i razgovora sa lekarom.

U situacijama kada su tegobe izraženije – na primer kod značajne stres inkontinencije – postoje i minimalno invazivne hirurške procedure koje mogu pružiti dugotrajnije rešenje. Važno je da se o tome razgovara sa ginekologom ili uro-ginekologom, jer svaka žena ima različite potrebe i indikacije za terapiju.

Danas postoje i različita nepenetrativna pomagala i uređaji koji mogu doprineti boljoj prokrvljenosti urogenitalne regije i stimulaciji prirodne sekrecije. Neki od njih koriste blagu vibraciju ili mehaničku stimulaciju spoljašnjih genitalija i karlične regije, sa ciljem da poboljšaju cirkulaciju i osetljivost tkiva. Kod nekih žena to može pomoći u smanjenju suvoće i povećanju osećaja prijatnosti tokom odnosa.

Bez tabua…

Iako govorimo o srednjim godinama, često su i dalje prisutni tabui i nedostatak seksualne inteligencije (SIQ) i seksualne asertivnosti. Seksualna inteligencija podrazumeva znanje o sopstvenoj i partnerovoj seksualnosti, kao i razumevanje različitih načina zadovoljenja potreba. Seksualna asertivnost je otvorena verbalna i emotivna razmena o intimnim temama. Zbog straha od etiketiranja, osude ili nerazumevanja partneri često nikada ne razviju ovaj nivo otvorenosti u odnosu. Zato, urogenitalno zdravlje nije samo medicinsko pitanje. Ono je u velikoj meri povezano i sa seksualnim i partnerskim životom. Kada u vezi postoji bliskost, razumevanje i spremnost na prilagođavanje, seksualni život može se nastaviti na načine koji su prijatni za oba partnera.

Važno je naglasiti da nijedno rešenje nije univerzalno. Ono što jednoj ženi odgovara, drugoj možda neće. Upravo zato je razgovor sa lekarom, psihoterapeutom ili koučem za perimenopauzu prvi korak u proceni uzroka tegoba i izboru optimalnog pristupa ili upućivanja odgovarajućem stručnjaku.

Istovremeno, jednako je važno da žena zna da ove promene nisu razlog za povlačenje iz života, intimnosti ili odnosa sa partnerom. Uz adekvatne informacije, podršku i otvorenu komunikaciju, mnoge žene uspevaju da pronađu načine da očuvaju kvalitet života i bliskost u odnosima.

Na kraju

O ovim temama se još uvek nedovoljno govori. A zapravo su deo realnih promena kroz koje prolazi veliki broj žena u perimenopauzi i menopauzi.

Ako prepoznajete neke od simptoma o kojima je ovde bilo reči, važno je da znate da postoje načini da se tegobe ublaže i da se kvalitet života značajno poboljša.

U okviru svog rada sa ženama u perimenopauzi i srednjem životnom dobu organizujem individualne konsultacije i preglede, kao i mentorske programe, radionice posvećene seksualnoj inteligenciji i partnerskoj asertivnosti, gde otvoreno govorimo o temama koje su često prekrivene nelagodom ili ćutanjem.
Važno je naglasiti da tekstovi poput ovog imaju informativni karakter i ne mogu zameniti pregled i savet lekara. Ukoliko imate tegobe koje utiču na vaše zdravlje ili svakodnevni život, prvi korak je razgovor sa lekarom ili drugim kvalifikovanim stručnjakom.

Ja nikad ne nosim pantalone – uvek široku suknju Read More »

Uživanje nije luksuz – to je lična revolucija

(ili: kako prevaspitati sopstveni mozak da ne paniči kad je lepo)

Jedan od potencijalno najkorisnijih saveta koje nikada nisam dobila, pa sam morala sama da ga kreiram, glasi:

„Uživanje nije nešto za što ti treba dozvola. Nego nešto što ti moraš sebi dozvoliti.“

Nije mi to palo s neba. Dolazim iz sveta u kome „uživanje bez razloga“ zvuči kao dijagnoza.

Uživanje je bilo nešto što se dešava nakon što, a ne dok. Nakon što sve završiš. Nakon što se umoriš. Nakon što si zaslužio. A i tada uz izvesnu dozu krivice — kao da si, ne daj Bože, poremetio prirodni red stvari i izdao nekoga.

Onda sam krenula da se više bavim ljudima. Psihoterapijom, koučingom gde imam više prilike da dotaknem nečiju dušu, strahove, snove. I tad sam otkrila da nisam jedina sa ovakvim uverenjem o uživanju. Ma kakvi jedina!
Ljudi imaju problem sa zadovoljstvom. Ako osete sreću, odmah usledi anksioznost. Uđu u odnos, pa sabotiraju. Dobiju priliku, pa se ukopaju.
Na površini kažu: „Hoću da mi bude lepo.“
A ispod, njihova podsvest urla: „A gde je stres?! Ovo je zamka! Kajaćeš se!“

Zašto se plašimo uživanja? Albert Elis ima nešto da vam kaže 😉

Albert Elis, otac racionalno-emocionalne bihejvioralne terapije, tvrdio je da je čovek po prirodi iracionalno biće sklono preterivanju.
Jedna od njegovih omiljenih misaonih grešaka bila je:
„Moram da budem savršen i sve mora da ide kako treba.“
Ali jedna još opasnija, i nama ovde mnogo zanimljivija, je:
„Ako uživam, znači da sam lenj, neodgovoran ili nemoralan.“
Zvuči poznato, a?

Elis kaže da se te iracionalnosti uče — ali dobra vest je da mogu i da se oduče.

Upravo tu nastupa koučing (i psihoterapija, naravno, kad se stvari zakomplikuju ozbiljnije). Da ti pomognu da se oslobodiš, ne zato što si slomljen, nego zato što si previše dresiran da ne budeš dobro.

Epikur i ataraksija — mir kao najdublji užitak

Epikur, za razliku od instant hedonista, nije trčao za luksuzom. Njegov cilj je bila ataraksija – mir duše.

On nije jurio ekstazu, već odsustvo unutrašnje buke.

Nije pitao „šta ću da pojedem večeras“, već „da li će me posle toga gristi savest, stomak ili neko unutrašnje nad-ja?“
Za Epikura, pravo uživanje je ono koje ne ostavlja posledice.
I to je prva lekcija zrelog hedonizma: uživanje koje te ne iscrpljuje, ne košta te živaca, i ne budi unutrašnjeg kritičara u 2 ujutru a posebno ne zahteva da ujutru piješ aspirin ili prebrojavaš pare po novčaniku.

Da zavirimo dublje: kako unutrašnji saboter odbija čašu vina

U psihodinamskom jeziku, zabranjeno uživanje je stvar dubokih nesvesnih poruka.
Ako si, recimo, odrastao uz rečenice tipa:

„Ne sedi džaba!“
„Prvo obaveze, pa uživanje (ako ostane vremena).“
„U redu je da ti bude lepo… ali ne previše!“

…onda nije ni čudo što tvoj superego (ili super-saboter) stoji iznad tebe s unutrašnjom šibom svaki put kad pokušaš da se opustiš.

Taj saboter te ne mrzi. On samo štiti staru, odavno i sa razlogom kreiranu odbrambenu strukturu. On misli da ako se prepustiš – nećeš preživeti.
Zato ti i koučing i psihoterapija pomažu, ne da ubiješ sabotera — nego da ga prevaspitaš i kultivišeš.
Da mu pokažeš da nisi više dete koje mora da „zaslužuje ljubav“ kroz postignuće i poslušnost.

Neuroplastičnost: kako da mozak nauči da mu je lepo (i da se ne buni)

I sad ulazimo u čarobno područje: neuroplastičnost. Ne mogu da vam kažem koliko sam bila ushićena kad sam saznala da mozak možeš da ‘prevezuješ, preoblikuješ, mesiš kao testo. Dobro, preterujem malo.

Dakle, tvoj mozak je uvek work-in-progress i nikad nije gotov. On je kao malo kuče – voli rutinu, ali uči nove trikove. Ali, i matori pas može nešto novo da nauči, zar ne? 😉

Ako godinama nisi sebi dozvoljavao uživanje, mozak je usvojio vezu:
„Uživanje = opasnost.“
Ali dobra vest: svaki put kada svesno uživaš bez posledice, bez krivice, bez samokritike — ti praviš novi neurološki put.
Kao da kažeš mozgu: „E vidiš? Možemo da uživamo i da ništa ne eksplodira.“

Odatle dolazi ideja re-wireovanja ličnosti. Nisi osuđen da zauvek budeš čovek koji ne ume da odmori. Možeš da budeš neko ko se preračuna – pa uživa. Koliko puta zalutate i uz gps, pa čujete:“Rekalkulacija rute“. Naš mozak je organ preživljavanja ali i uživanja. On stalno rekalkuliše rute.

Kako koučing pomaže? Ne tera te na više.
Uči te kad je dosta.

Kad pričamo o osobama na koučingu koje su sebe izgradile kao workoholike nesposobne da naprave pauzu, koučing tu ne funkcioniš po principu „hajde još malo“.
Funkcioniše kao:

„Kad ćeš znati da je dovoljno?“
„Kako znaš da si prisutan?“
„Kako tvoje telo pokazuje da uživa?“
„Koja uverenja stoje između tebe i zadovoljstva?“

Zajedno gledamo gde je zapelo: u telu, u mislima, u starim roditeljskim porukama.
I polako, uz disanje i vežbe, uz male rituale, uz svesne dozvole – klijent uči da nije pogrešno biti dobro u svjoj koži.

Probaj za početak: Uživanje u 5 koraka (po sistemu ‘ne preteruj s planiranjem’)

Zastani – bukvalno. Ne moraš da sediš u položaju lotosa. Dovoljno je da prestaneš da trčiš ka sledećem.
Oseti – šta ti je sada prijatno? Zvuk, miris, tekstura, telo?
Dozvoli – ono čuveno: „Ništa se neće desiti ako se sad opustiš.“
Posmatraj svog sabotera – ako čuješ „ali moraš da…“ – nasmej se tom glasu i odmahni rukom. To je stari softver.
Uživaj bez izvinjenja – jer kad se izviniš i pravdaš zbog uživanja, ono više nije potpuno. A ti si dovoljno dobar da ti bude lepo.

I za kraj – mala istina iz života (a nije aforizam, nego praksa):

Ponekad kad ujutru pustim da moj omiljeni čaj zamiriše kućom, dok sunce rasipa svoje zrake kroz kuhinjski prozor, sama sam, ja sedim i radim ništa. Čini mi se da sve odluke koje sam u životu donosila bile su sa ciljem da sebi omogućim ’slow mornings’. To sporo jutro uz mirisni čaj i sunčeve zrake, puni moje baterije za svaki dan.

I svaki put čujem u glavi: „Ali sad bi mogla da odgovoriš na mejlove, napišeš nešto, napraviš plan…“
A onda u tišini kažem:
„Ne mora. Mogu malo da ne radim“

I to je moja mala ataraksija.
Moj Epikur bi bio ponosan.
A moj saboter – trenutno i on pije čaj i ćuti.

Ako i ti želiš da tvoj mozak nauči da mu je dozvoljeno da mu bude lepo – javi se.
Možda nećemo praviti plan uspeha.
Ali ćemo napraviti prostor za tebe. Onaj koji ne mora da se opravda.

Jer, prijatelju, nisi stvoren samo da preživiš.
Stvoren si da – uživaš.

Uživanje nije luksuz – to je lična revolucija Read More »

Zrelo uživanje u VUCA svetu

Nekad davno, dok su ljudi još imali više vremena nego mobilnih aplikacija (sada već daaavna 2016. godina), napisala sam tekst „Sa one strane zadovoljstva“. Bio je to pokušaj da rehabilitujem hedonizam u vremenu u kojem je zadovoljstvo ili luksuz ili sumnjiv moralni izbor. U međuvremenu se svet promenio. Mi smo se promenili. A čini se da je hedonizam — ili bolje rečeno, sposobnost da uživamo — postao traženiji (ili nedostižniji) nego ikada.

Ova tema se skoro vratila u moj fokus kroz jednu neplaniranu, ali zanimljivu situaciju. Na edukaciji, u razgovoru sa grupom edukanta, pričali smo o tome kako koučing prožima i primenljiv je na svaki aspekt našeg života i kako je moguće razviti sopstvenu nišu u radu sa klijentima – nešto što je autentično i blisko našem iskustvu, senzibilitetu, načinu života. Tu se javi jedan od edukanata, Ivica, somelijer, muzičar i vinar, i upita: „A koja bi mogla biti moja koučing niša, s obzirom na ovo čime se bavim?“

Malo kroz šalu, malo ozbiljno, rodila se nova ideja: „Pa možeš da budeš kouč za hedonizam, hedonistički kouč!“
Setila sam se svog starog teksta i prosledila mlađem kolegi. Kakav je bio odgovor? Pa primio se na ideju, to je baš priča koja mu odgovara.

I tako je nastala ideja o hedonističkom koučingu.

Setih se okolnosti pod kojim je nastao taj moj davni tekst. Tada, dok sam drugima pomagala da naprave ravnotežu, nauče se uživanju i prisutnosti — mene je život učio iz drugog ugla. U to vreme sam ja već godinama bila šampion speed moda. To je onaj unutrašnji algoritam koji ne zna da stane. Uvek nešto treba. Uvek se može još. Setih se jednog dana…

Nenamerni guru zen dokolice

Ulazim u kuću i istovremeno razgovaram na dva telefona. U dnevnoj sobi sedi moj sin, tada ima jedno 5-6 godina. Samo sedi.
Pitam ga: „Šta radiš?“
A on, bez trunke griže savesti, mirno kaže:
„Ništa.“
„Kako misliš – ništa?!“
„Pa… ja sam dete. Mogu da ne radim ništa.“
Mogu da ne radim ništa?!
BOOM.
To je bio moj A-HA trenutak, skoro pa spiritualno prosvetljenje. Moj sin, zen majstor dokolice, učinio je da stanem i preispitam svoj odnos prema ne-radu. I tada sam prvi put ozbiljno počela da razmišljam: Možda ne moram stalno nešto da postižem. Možda je sasvim u redu da – jednostavno – budem.

Nažalost, ta ideja me nije držala predugo. Ali te godine kad je nastao onaj famozni tekst, druga osoba je uzburkala moj život na viskonaponskoj mreži.

Moj „tajni agent hedonizma“ mi je prodrmao kavez. Moj suprug. On ume da uživa (ne uvek zrelo 😉). On zna kako da se opusti, kako da iskulira, da ne propusti život. I on me, bez da i zna da to radi, već godinama koučuje. Ne motiviše me da radim više, već pametnije.

“A kako bi bilo da malo ne radiš?” 😊 😊 😊

To rečenica motiviše da sklopim laptop i … ništa. Ne radim ništa.

Zato danas ne pišem ovaj tekst kao neko ko je ekspert za uživanje. Pišem ga kao neko ko to uči. I kao kouč, lekar, terapeut — i kao neko ko se prvi put u životu usuđuje da ne radi ništa, i da u tome pronađe ceo univerzum.

VUCA svet, BANI um, i zreli hedonizam

U savremenom VUCA svetu — gde je sve promenljivo, nesigurno, kompleksno i dvosmisleno — sve više klijenata dolazi sa pitanjem: Kako da usporim?
U BANI stvarnosti — fragilnoj, anksioznoj i nelogičnoj — brzina je postala štit od razmišljanja i svesnosti, a disocijacija od sebe I zaborav, standard koji omogućava da guramo dalje. Hedonizam, ali ne bilo kakav, već zreli, mogao bi biti alat samopomoći.

Nezreli hedonizam se ponaša kao razmaženi klinac: hoće sad, odmah, sve, i samo još jedno, pa još jedno…
Zreli hedonizam, s druge strane, je onaj tihi unutrašnji glas koji kaže: Zaslužio si, brate, da budeš tu. Da budeš u telu. Da čuješ ptice. Da osetiš sunce. Da uživaš — jer JESI, a ne jer si odradio.

I tu koučing ulazi na mala vrata ali sa velikim ambicijama! Ne kao guranje ka cilju. Nego kao podrška povratku sebi. Dobar kouč vidi kada klijent ne može više. Kada mu treba pauza. Kad srlja u burnout. Tada zadovoljstvo više nije luksuz, već neophodnost. Kouč koji zna da postavi pitanje: „A šta bi bilo kad bi samo… disao?“ — e, takav kouč leči.

Dokolica – prostor za regeneraciju i čuda

U staroj Grčkoj, dokolica nije bila gubljenje vremena. Bila je prostor za filozofiju, umetnost, promišljanje. Danas? Ako miruješ, nešto nije u redu. Moraš da juriš. Da zaslužiš.
Ali — u dokolici se rađaju ideje, kreativnost. U dokolici se obnavljamo. U dokolici telo pronalazi sopstveni ritam. To nije lenjost. To je prisustvo bez agende.

Zato, ako si se ikada zapitao:

„Zašto ne mogu da se opustim?“
„Zašto mi uživanje izaziva osećaj krivice?“
„Zašto radim i kad ne moram?“
…možda ti treba ne to-do lista, već to-feel lista.

Budite kao deca – oni znaju kako da „ništa“

Moj sin me naučio da „ništa“ može biti najplodonosniji prostor u danu.
Moj muž me naučio da “mogu malo da ne radim”.
A život me uči da hedonizam nije slabost – već otpornost. I mudrost.

Zato, kada sledeći put budete imali deset minuta viška, umesto da ih napunite – pustite ih. Ništa ne planirajte. Sedite. Dišite. Posmatrajte.
I možda — baš tu — naiđe neki tihi gušt. A vi ga prepoznajte. I prigrlite. Bez krivice.

Jer niste stvoreni da budete mašina. Stvoreni ste da budete – živi.

Zrelo uživanje u VUCA svetu Read More »

Psihodinamski koučing kao odgovor na VUCA i BANI svet

U svom ranijem blogu „U kakvom svetu živimo – čovek suočen sa izazovima savremenog života“:, pisala sam o ličnom iskustvu suočavanja sa VUCA svetom tokom pandemije – o tome kako je sve bilo nepredvidivo, brzo, neuhvatljivo… i kako sam kroz sopstvenu unutrašnju stabilnost učila da se nosim sa spoljašnjom nestabilnošću.

Danas, svet ne samo da nije postao jednostavniji, već je evoluirao u nešto još kompleksnije – u BANI svet, gde više ne znamo ni da li ono što razumemo – zaista razumemo.

U svemu tome, čini mi se da se sve više oslanjamo na tehnologiju, alate, algoritme, pametne sisteme, aplikacije koje „misle za nas“, dok istovremeno – sve manje radimo na unutrašnjim alatima, na našem psihološkom softveru koji bi trebalo da nam pruži emocionalnu stabilnost, otpornost, strpljenje, jasnoću misli i doživljaja i pre svega – kontakt sa svojim duhovnim i fizičkim bičem. Nekada mi deluje da dok AI dobija nadogradnje svaki mesec – naš emocionalni softver često ostaje na fabričkim podešavanjima.

„Ažurirala sam
sve aplikacije,
ali ne znam kada sam
poslednji put
ažurirala sebe.”

(važi za mnoge dok
gledajući u telefon
pokušavaju da
meditiraju. 😅)

U šali i ironiji ima istine – jer se svakodnevno suočavamo sa sve složenijim zadacima i sa realnošću koja često prevazilazi našu logiku. Upravo zato danas, možda više nego ikada, koučing postaje najvažniji saveznik – ne zato da nam kaže šta da radimo, već da nas vrati u kontakt sa onim što možemo da razvijemo iznutra.

U nastavku delim kako psihodinamski koučing odgovara na ove zahteve – kroz razvoj unutrašnjih kompetenci i kapaciteta koji nas čine sposobnim da hodamo kroz život, čak i kad je teren sve strniji.

Tehnološki update vs. emocionalni softver

Dok veštačka inteligencija napreduje eksponencijalno i menja svet iz dana u dan, naši unutrašnji kapaciteti često ostaju na „verziji 1.0“. Brzina kojom svet ide napred traži i emocionalne nadogradnje – ali ako ih ne radimo svesno i marljivo, preti nam scenario u kojem ćemo, metaforički (a možda i bukvalno), praviti društvo starom dobrom Commodore 64 u podrumu: nostalgični, simpatični – ali potpuno neupotrebljivi u sadašnjem vremenu.

Razlika je što Commodore bar ne mora da donosi odluke, vodi timove i razume ljude. Mi moramo. 😊

Psihodinamski koučing kao odgovor na VUCA i BANI svet

U poslednjih desetak godina, termin VUCA svet – skraćenica za volatile (nestabilan), uncertain (neizvestan), complex (kompleksan) i ambiguous (dvosmislen) – postao je neizbežan u menadžment literaturi, organizacionom razvoju i koučingu. Ovaj koncept je osvetlio složenost savremenog poslovnog okruženja, gde se promene dešavaju brzo, nepredvidivo i često bez jasnih uzroka i posledica.

Kao odgovor na izazove VUCA sveta, organizacije su se uglavnom fokusirale na tehnička rešenja. U fokusu su bili alati za agilnost, alati za predikciju, digitalne strategije, krizni menadžment, kontinuirano obrazovanje, „design thinking“, razvoj sistemskog mišljenja i slični koncepti. Cilj je bio: bolje se snaći u nelinearnom i nepredvidivom poslovnom kontekstu.

Ipak, jedno pitanje ostajalo je nedovoljno razrađeno: koji su to unutrašnji psihološki kapaciteti potrebni zaposlenima da zaista izdrže i uspešno funkcionišu u takvom okruženju?

Tehnike i alati ali bez unutrašnje podloge postaju šuplji.

Znanje bez emocionalne stabilnosti postaje neupotrebljivo.

Psihodinamski model: razvoj emocionalnih kompetenci

Psihodinamski koučing je ponudio odgovore upravo u tom pravcu – jačanje psiholoških kompetenci zaposlenih, lidera i timova. Umesto da nudi još jednu tehniku ili spoljašnji alat, ovaj pristup usmeren je na razvoj bazičnih emocionalnih sposobnosti – naših psiholoških softvera koje nam omogućavaju zrelu ljubav i rad, koji omogućavaju stabilno, fleksibilno i autentično funkcionisanje u zahtevnom svetu.

Kroz individualni i timski rad, tokom psihodinamskog koučinga, razvijaju se sledeće kompetence:

Neutralizacija – sposobnost samoregulacije, sposobnost da umirimo svoje burne emocije i postignemo smirenost. Osoba uči da obradi, a ne da potiskuje ili projektuje sopstvena (nepoželjna) emocionalna stanja.
Mentalizacija – razumevanje sopstvenih unutrašnjih stanja, ali i kod drugih, kroz uvid u nesvesne motive, osećanja i potrebe. To omogućava dublju empatiju i precizniju interpersonalnu navigaciju.
Konstantnost objekta – psihička stabilnost u doživljaju sebe i drugih. Osoba razvija sposobnost da i u trenucima konflikta zadrži sliku o sebi i drugima uprkos spoljašnjim izazovima kroz vreme.
Celovitost objekta – omogućava da realno sagledavamo situaciju, svet i ljude oko sebe. Umesto idealizacije ili devalvacije, osoba uči da prihvata i pozitivne i negativne strane drugih ljudi bez gubitka poverenja. Za osobu sa uspostavljenom celovitošću objekta, svet nije crno-beo a ljudi nisu anđeli ili demoni.
Tolerancija na frustraciju – sposobnost da se ostane prisutan u neudobnosti, da se odloži zadovoljstvo i izdrži neizvesnost bez impulsivnosti. Strpljenje i ulaganje napora uprkos teškoćama, neodustajanje pred preprekama – osobine su ljudi koji umeju da tolerišu frustraciju.
Tolerancija na ambivalenciju – kapacitet da se podnese unutrašnji konflikt, vidi više strana problema i donose odluke koje nisu ili-ili, već promišljene, uz sagledavanje i prihvatanje alternativa. Kada osoba toleriše ambivalenciju, donosi odluke samouvereno i sa pouzdanjem da je odluka prava.
Volja – autentična motivacija da se istraje u započetom, bez upotrebe manipulacije ili prinude, već iz unutrašnje jasnoće, sa elanom i u kontinuitetu.
Inicijativa – hrabrost da se započne nešto novo, bez potrebe za potpunom sigurnošću i bez paralize usled straha od neuspeha. Osećaj smisla, povezanosti sa započetim, krasi ljude koji imaju zrelu inicijativu.

Ove sposobnosti, naši emocionalni softveri, usvajaju se od rođenja. Univerzalno su nam dati kapaciteti, ali se često neadekvatno razviju tokom ranog detinjstva. Svaka od ovih sposobnosti nam je neophodna u savremenom svetu, koje god njegove osobine da sagladavamo.

Ako nismo razvili ove sposobnosti, nije smak sveta. One ne nastaju preko noći, ali je naknadni razvoj moguć. Razvijaju se kroz proces koji uključuje osvešćivanje mehanizama odbrane i otpora, prepoznavanje emocionalnih stanja i reakcija i stvaranje novih unutrašnjih odgovora na spoljašnje izazove.

Od VUCA do BANI: nova faza nestabilnosti

Danas sve više govorimo o tome da VUCA više nije dovoljan okvir da opiše svet u kojem živimo. Na njegovo mesto dolazi nov akronim – BANI:

Brittle (krhko) – sistemi izgledaju stabilni, ali su vrlo fragilni.
Anxious (anksiozno) – hronična nesigurnost stvara kolektivnu teskobu.
Nonlinear (nelinearno) – uzroci i posledice nisu povezani na očigledan način.
Incomprehensible (neshvatljivo) – realnost postaje toliko kompleksna da se ne može u potpunosti razumeti.

U BANI svetu, čak ni fleksibilnost i agilnost više nisu dovoljne. Potrebna je unutrašnja elastičnost – sposobnost da tolerišemo nedovoljnu informisanost i da živimo sa neznanjem. Neznanje ovde ne znači neobrazovanost, već sposobnost da ostanemo funkcionalni i mirni čak i kada su informacije delimične, protivrečne ili potpuno zbunjujuće. Svet postaje nelinearan i nedokučiv do kraja – i naša zrelost se ogleda u tome da ne paničimo kad ne znamo, već da nastavimo da delujemo promišljeno i odgovorno.

Potrebno je i da tolerišemo zbunjenost, da budemo u stanju da ne dozvoljavamo emocijama da se automatski preliju u ponašanje, već da ih možemo reflektovati, obraditi i prevesti u smislen odgovor. Upravo posedovanje ovakvih emocionalnih kompetenci čini razliku između onih koji se adaptiraju – i onih koji se gube u haosu.

Zašto su bazične emocionalne kompetencije sada ključne

Upravo pomenutih osam psiholoških kompetenci koje se razvijaju kroz psihodinamski koučing postaju ključna „oprema“ za snalaženje u BANI realnosti:

Mentalizacija pomaže da u haosu ne izgubimo osećaj sebe i svojih unutrašnjih procesa – strahova, briga; da prepoznamo šta drugi zaista doživljavaju, da budemo empatični.
Neutralizacija omogućava da reagujemo svesno i smireno, hladne glave a ne iz anksioznosti ili besa, panično i nerazborito.
Konstantnost i celovitost objekta pomažu da u neshvatljivosti ne izgubimo poverenje u sebe i u druge, da nas promenljivi i iznenadni događaji ne uzdrmavaju, da zadržimo realnu – celovitu sliku.
Tolerancija na frustraciju i ambivalenciju čini nas sposobnim da donosimo odluke čak i kada nemamo sve odgovore, da istrajemo čak i kad je ishod neizvesan, napor možda uzaludan, a uloženo nepovratljivo.
Volja i inicijativa nas pokreću ka smislu, aktiviraju kreativnost i hrabrost u nama pa čak i kada je svet oko nas konfuzan.

VUCA svet je tražio brzinu, prilagodljivost i snalaženje „u hodu“.

BANI svet traži dubinu, psihološku elastičnost i emocionalnu pismenost.

A šta to praktično znači?

Emocionalna pismenost znači da prepoznajemo svoje emocije ali i da sa njima živimo, da ih regulišemo, razumemo i da ne budemo njihovi taoci.

Psihodinamski koučing ne nudi gotova rešenja – on razvija ljudska bića sposobna da žive u složenom svetu time što ih oprema najvažnijim alatom. On oblikuje unutrašnje veštine koje omogućavaju da haos od spolja ne preraste u unutrašnji haos.

U našem “psihološkom tool box-u” treba da se nalaze sledeće sposobnosti:

Neutralizacija – da ne reagujemo impulsivno, već da obradimo afekt.
Mentalizacija – da razumemo sebe i druge iznutra, da se ne osećamo izgubljeno.
Konstantnost objekta – da se ne raspadamo kad nas pritisne nešto od spolja.
Celovitost objekta – da vidimo i dobre i loše strane osobe ili situacije, i ostanemo realni.
Tolerancija na frustraciju – da podnesemo prepreku, a ne da odustanemo na prvoj krivini, pri prvom neuspehu.
Tolerancija na ambivalenciju – da sagledamo više opcija, nosimo se sa konfliktom, i donesemo zrelu odluku.
Volja – da uključimo svoje unutrašnje motore, izdržimo napore i završimo ono što započnemo.
Inicijativa – da pokrenemo nešto novo i smelo, iako ne znamo ishod.

U svetu koji je krhak, zbunjujuć i neshvatljiv, ove veštine nisu luksuz – one su preživljavanje.

U tom smislu, psihodinamski koučing nije samo odgovor na poslovne zahteve – već investicija u psihološku održivost budućnosti.

Za kraj – ako se pronalaziš…

Ako vas je ovaj tekst naveo na razmišljanje, ako osećate da bi vama – ili vašem timu – značilo da razvijete kapacitete o kojima sam pisala, slobodno se javite.

Od 2010. godine radim psihodinamski koučing. Poznajem korporativno okruženje – dugo sam bila deo dinamičnog poslovnog sveta, kako god da ga akronimski krstimo 😊. Danas sam i edukator, timski kouč i psihoterapeut.

Znam kako da razgovaram sa liderima, C-suit bajama, sa timovima, ali i sa sopstvenim unutrašnjim glasovima (nekad svi pričamo u isto vreme, ali se na kraju ipak sporazumemo 😊).

Ako želiš da zajedno istražimo kako da unaprediš unutrašnju stabilnost u spoljašnjoj nestabilnosti – piši mi. Biće mi zadovoljstvo da popijemo virtuelnu (ili pravu) kafu i vidimo gde se naši putevi mogu ukrstiti.

Psihodinamski koučing kao odgovor na VUCA i BANI svet Read More »

SA ONE STRANE ZADOVOLJSTVA…

SA ONE STRANE ZADOVOLJSTVA...

„…Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka;

Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;

Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.“ – Prva knjiga Mojsijeva, Stari zavet

Da li bi nam život prošao u sreći i veselju (u neznanju svakako bi) da nije bilo praotačeskog greha i da je Adam iskulirao Evu kad ga je nagovarala da okusi plod sa Drveta spoznaje? Kakav bi bio život današnjeg čoveka u vrtu Edenskome?

Kako uživa savremeni čovek na raznim koordinatama? Da li svi imaju ista zadovoljstva, umeju isto da uživaju i da se opuste? I nešto sasvim lično: znate li šta je to što vama pruža zadovoljstvo? 🙄

Godinama slušam od prijatelja „ne mogu da se opustim; radim, nemam vremena za uživanje; ne sećam se kako je to biti zadovoljan; kome je sad do uživanja…“, ili, u najboljem slučaju:“odavno nisam tako uživao“. Šta se to sa nama desilo? Zar više nema mesta, društva i vremena za dobro zezanje i uživanje?

Sigurno da ima, samo smo mi, pritisnuti surovim egzistencijalnim problemima, malo zaboravili da uživamo u životu. I ne samo to, nismo zaboravili, već smo (tj. …su nas) naučili da uživati, opustiti se i dokoličariti nije u redu, da to rade lenjivci, dangube, gubitnici. A ko želi da bude među takvima? Dobro, a ko onda ne želi da uživa? Pa, ako ćemo iskreno, svi bi da uživaju, ali da to nekako provuku ispod žita, kad bi moglo ‘radim i uživam u tome’. Može, ali ja želim da pričam o nečemu drugom. O onome što neki nazivaju „čist hedonizam“.

Sama reč ‘hedonizam’ potiče od grčkog hedone, zadovoljstvo, užitak. Hedonizam je i filozofsko učenje poteklo iz stare Grčke po kome je zadovoljstvo cilj života. Epikur i njegovi sledbenici su svrhu ljudskog delovanja nalazili u postizaju zadovoljstva, ili bar u izbegavanju bola. Međutim, u postizanju zadovoljstva je bitna i odgovornost za posledice koje to zadovoljstvo nosi po nas i okolinu.

„Triumph Bacchus“ Ciro Ferri

Zadovoljstvo je početak i kraj srećnog života.

Epikur

Nije baš da su Grci i Rimljani izmislili ludi provod, ali su mnogima svakako asocijacije na hedonizam bahanalije u čast boga Dionisa, Tiberijeve i Kaliguline orgije, ali ni u drugim krajevima, vremenima se ljudi nisu lišavali dobre zabave: Mesopotamija, Vavilon, Egipat… Setite se Kleopatre, Luja XIV, evropskih dvorova i na kraju, savremenih dešavanja o kojima saznajemo preko društvenih mreža, TV-a, štampe. Od istorijskih ličnosti poznatih u našim krajevima, retko koja priča o hedonizmu zaobilazi Josipa Broza Tita – državnika koji je negovao luksuzni životni stil uživajući u francuskim vinima, kubanskim cigarama, društvu lepih žena, putovanjima…

Prema Frojdovoj klasičnoj teoriji, od rođenja, kod čoveka je na snazi princip zadovoljstva. Ogleda se u težnji da se postigne direktno zadovoljenje, bez čekanja i odlaganja. Beba, kad je gladna, nema vremena ni kapaciteta da čeka da vi završite posao koji ste započeli. Sirena ‘želim da jedem’ uključuje se na 80dB dok se mleko ne oseti u ustima. Da bi se beba učila strpljenju, potrebno je da bude frustrirana, ali da to bude optimalna frustracija. To znači da zadovoljenje potrebe nastupa sa malim odlaganjem – ne previše, jer to bebu može da preplavi, ali ne i premalo jer to ne bi dovelo do razvoja tolerancije na frustraciju.

Tako se princip zadovoljstva zamenjuje principom realnosti. A beba se uči strpljenju. Princip realnosti, najjednostavnije rečeno, podrazumeva da zadovoljenje svojih potreba možemo da sačekamo u okvirima koji su socijalno prihvatljivi, da uložimo trud i energiju u postizanje cilja koji će nam se na dugoročnoj osnovi isplatiti… I doneti zadovoljstvo 😊

Neki ljudi ostanu zarobljeni između ta dva pola: ili su robovi impulsivnog zadovoljstva (nezreli hedonizam), ili su toliko fokusirani na rad i postignuća da gube sposobnost uživanja (hedonofobija).

Za mlađe generacije princip realnosti je pravi ‘smor’! Mnogi misle ovako:

“Želim bogatstvo odmah, zato ću odraditi poslić koji će to doneti preko noći umesto da se smaram školom, radom i čekanjem da zaradim pa da (možda) jednog dana uživam u plodovima svog rada“.

Iako smor, napuštanje principa zadovoljstva i prelazak na princip realnosti, ipak je znak psihološke zrelosti individue. Ako razmišljate kao u primeru gore, pomislite i na to da direktno zadovoljenje potrebe i uživanje bez čekanja i ulaganja truda, može biti vezano za brojne neprijatne posledice: stres zbog obavljanja ‘poslića’, hapšenje, zatvor, društveno neprihvatanje…

Opet, duži put ne obećava uspeh po svaku cenu, traži odricanje, trud, ali ne nosi opasnosti. Osoba kod koje je princip realnosti na snazi, zna da je prava linija najkraća ali da je pravi put najsigurniji pa se u skladu s tim i ponaša. Upravo se u potencijalnim posledicama našeg ponašanja na putu postizanja zadovoljstva ogleda razlika između zrelog i nezrelog hedonizma. Da, uživanje droge, alkohola, prejedanje, brza vožnja, za neke predstavljaju vrhunski užitak.

A koja je cena takvog uživanja po samog hedonistu? ❓❓❓

Iako se sve češće koristi kao sinonim, dokolica nije isto što i dosada. Dokolica se povezuje s hedonizmom, podrazumeva slobodu koju daje odsustvo radnih aktivnosti. U starogrčkom jeziku označavala je stvaralaštvo u periodu van radnog vremena.

Sećate se onog pokreta kažiprstom kojim vam je mama pokazivala da guranje prstiju u utikač nije zdravo po vas?

Šteta, a vas je istraživanje tih rupica u zidu baš zabavljalo. Tako ste shvatili da je struja izum koji umnogome može da olakša život, ali, može i da ubije.

Isto je i sa zadovoljstvima: u odgovarajućoj meri vas ispunjavaju, čine život lepšim i kompletnijim, motivišu vas i inspirišu, ali ako ih konzumirate nekritično i nekontrolisano – mogu i da ubiju.

„Čoveku što drogu zoblje, neminovno biva groblje. A kad legneš ispod panja, nema više uživanja.“ – kaže Ršum u „Pesimističkoj pesmi o narkomaniji“.

Sigurna sam da pesnik nije želeo da kaže ‘drogirajte se, ali umereno’, već da na satiričan način skrene pažnju na posledice nekih uživanja i na suprotnost koju neumerenost i preterivanje donose.

„Slobodna volja je iluzija. Ljudi uvek izaberu put koji vodi prema najvećem zadovoljstvu!“

Ali ni uzdržavanje od zadovoljstava i zabrane nisu previše urodile plodom: ljudi su ipak bića od zadovoljstva, svaka aktivnost treba da donese neku prijatnost ili izbegavanje bola.

Uvođenje prohibicije proizvodnje i prodaje alkolnih pića u SAD nije donelo zadovoljavajuće rezultate na iskorenjavanju alkoholizma. Naprotiv, izgleda da povrh svega, kršenje zabrana i konzumiranje zabranjenog, nosi izvesno zadovoljstvo. Ljudi se na razne načine dovijaju da sebi pribave užitak.

Nekad sebi namećemo ograničenja i zabrane, ali nas to na dugoročnoj osnovi ne sprečava da jednom sve to odbacimo i pokleknemo pred čarima koje hedonistički život nosi. Setite se scene iz filma „Čokolada“: religija, strogi moralni nazori, društveni položaj, ali se lik iz filma ipak jednog jutra umrljan čokoladom, budi u izlogu Čokolaterije. Religija, ‘puritansko’ vaspitanje i moral, postepeno su stvorili hedonofobiju – strah od zadovoljstva i rađanje osećaja krivice ako se prepustimo uživanjima.

Anhedonija (bez zadovoljstva) je nemogućnost uživanja u aktivnostima koje bi same po sebi trebalo da pružaju zadovoljstvo.

Čovekova osnovna potreba je uživanje, pa svaka aktivnost treba da donese neku prijatnost ili izbegavanje bola. Zabrane i kazne kroz istoriju nisu iskorenile različite poroke. Izgleda da povrh svega, i kršenje zabrana i konzumiranje zabranjenog, nosi izvesno zadovoljstvo.

Ljudi se na razne načine dovijaju da sebi pribave užitak, pa makar i uz (razuman?!) rizik.

Ali, što se više odupiremo, trpamo pod tepih svoje sirove želje i potrebe, to će odjek biti jači kad se lanci olabave. Da li onda postoji način da budemo hedonisti i uživamo, ali da time ne skraćujemo sopstveni život i ne nanosimo štetu drugima?

Gde je prava mera na skali „gušt - propast“?

Pokušavajući da nađem reč koja bi bila i najkraći opis onog zadovoljstva koje hedonisti ganjaju i kome teže, na pamet mi pade reč GUŠT. Iako sama reč znači zadovoljstvo, za većinu gušt nije ‘obično’ zadovoljstvo. To je ono kad ste opušteni, kad ste stišali buku u svojoj glavi, podesili svoje receptore za prijem prijatnih oseta na koži, jeziku, oku…

„Da sva čula uživaju“ – to je gušt. Nekom je gušt čaša dobrog vina i cigareta nakon ukusnog obroka, nekom tišina u kući sa nogama na stolu posle radnog dana, nekome zvuci ptičje pesme pored reke dok udiše miris proleća…

Gušti su jedna sasvim lična stvar: neko će se odvesti na pecanje skupim džipom nakon što je ‘obrnuo’ milione, sešće u skupom ribolovačkom odelu na skupu stoličicu, zabaciće udicu svojim skupim štapom i uživaće potpuno isto kao i onaj ko se raspalim biciklom dovezao do obale u izlizanim farmericama i peca improvizovanim štapom sedeći na mokrom pesku.

Da li je za hedonizam neophodno da imamo rog izobilja i brdo para? Pa, očigledno NE. Uz novac sve izgleda mnogo jednostavnije, ali može da bude potpuno suprotno. Strah zbog mogućeg gubitka, prevelika odgovornost, potreba za sigurnošću i potpunom izvesnošću, pouzdano ubijaju hedonizam. Naša potreba da sve držimo pod kontrolom, da se oslobodimo neizvesnosti, da svoj sistem dovedemo u stanje minimalne neuređenosti a maksimalnog perfekcionizma, neće nas dovesti u zen stanje.

Život u kome radimo sve po pravilima i u skladu sa zahtevima koje sredina diktira i propagira sa svojim mora/treba/ispravno/moralno zahtevima, bez poštovanja sopstvene autentičnosti, svakako će nas udaljiti od zadovoljstva. Iz potrebe da sebi obezbedimo stabilan izvor zadovoljstva i sigurnosti, bacićemo se na neumereni rad, jurnjavu za zaradom ne bismo li obezbedili lagodan život. I tu ulazimo u začarani krug: radoholizam ubija hedonizam!

Gde ste vi na skali dužnost – gušt?

Da li znate kad da stanete da se rad koji treba da vam obezbedi zadovoljstvo ne pretvori u svoju suprotnost?

Perfekcionizam i hedonizam – smrtni neprijatelji?

Perfekcionizam i hedonizam retko idu ruku pod ruku. Perfekcionista sebi ne dozvoljava greške, dok hedonista prigrljuje trenutak i nesavršenost. U psihodinamskom smislu, perfekcionizam je često unutrašnji glas roditeljskih figura – poruka da je uživanje nezasluženo ako se prethodno nije „odradilo“. Problem nastaje kada se ovakav obrazac prenese u odraslo doba i osoba gubi sposobnost da uživa u jednostavnim stvarima.

Ankete pokazuju da na listi zadovoljstava u najvećem delu urbanog sveta, hrana i piće zauzimaju prva dva mesta. Vrlo malo ljudi navodi seks kao izvor vrhunskog zadovoljstva. Valjda je to potpuno jasno: u dobroj hrani i piću možete uživati i sami, ali vam je za vrhunsko uživanje u seksu neophodna i druga osoba, i to ne bilo koja.

Hedonizam jača organizam – ali kako?

Nauka potvrđuje da zadovoljstvo i opuštanje imaju direktan uticaj na naše zdravlje – od smanjenja nivoa kortizola, preko poboljšanja imunog sistema, do većeg osećaja životne svrhe. Međutim, bitno je pronaći meru: zadovoljstvo koje vodi ka destruktivnim posledicama nije zdrav hedonizam, već impulsivno zadovoljenje nagona.

Ako sumiram neka pitanja koja su se ovde pojavila, lično i iskustvo u radu, rezime bi izgledao ovako:

negde kroz istoriju, ljudi su pobrkali lončiće i zaključili da je loše uživati samo radi uživanja jer je to u socijalnom okruženju sebično i/ili nepoželjno
uživanje u dokoličarenju je nedopustivo, svaki minut vremena treba iskoristiti na konstruktivan način
možeš uživati ako si dovoljno imućan i obezbeđen da ne moraš misliti na egzistenciju.

…I tako su ljudi pod kletvom Gospodnjom živeli u znoju s lica svog dok se ne vrate u pepeo iz kojeg su nastali.

Ne, nije ovo kraj! Ne odustajmo od uživanja i zadovoljstava. Posvetimo se traganju za svojom vrstom zadovoljstva, malim i velikim stvarima koje nam grudi ispune srećom, od kojih punimo baterije i dobijemo krila. Postanite umetnici da sebi napravite gušt.

Život ispunjen raznim zadovoljstvima možda ne znači i dugovečnost, ali to vam sigurno ne donosi ni život pun odricanja. Religiozne dogme i vaspitanje proterali su hedonizam i stvorili hedonofobiju. A istina je da nije prirodno biti sve vreme „dobar“, malo dokolice je jako korisna stvar.

Hedonistički predlozi za one za koje još ima nade:

Odvojite vreme samo za sebe, uključite muziku koju volite, isključite superego i radite NIŠTA – to je prva vežba koju ćete svakodnevno upražnjavati dok ne zalečite simptome hedonofobije;

Pustite da prvi gutljaj jutarnje kafe probudi nepce i pripremi vas za divan dan koji vam predstoji;

Neka vas kapi tople vode pod tušem zimi podsete da i male stvari mogu da budu izvor zadovoljstva;

Odaberite lepo mesto na proplanku, udahnite vazduh koji miriše na probuđenu prirodu i pustite da vam topao aprilski vetar golica lice;

Odaberite lepu trasu i dok vozite bicikl, šetate ili vozite sa otvorenim prozorima, uživajte u krajoliku, u bojama, mirisima, zvucima koji vas prate;

Kad dođete kući s posla, jednim pokretom ramena zbacite svoju poslovnu odeću zajedno sa svim brigama koje nosi, obuhvatite pogledom svoju porodicu, poljubite decu, pogladite psa po leđima i iskopčajte se sa visokonaponske mreže stresa;

Uđite u kuću s posla, sipajte sebi čašu dobrog vina, teatralno zbacite cipele sa štiklama, podignite noge na sto, i pustite zen vilu da vas zagrli;

Danas ne vodite računa o kalorijama: dobra kugla kajmaka i pršute sa Zlatibora, krigla omiljenog piva, i pustite ‘glup, ali mi se sviđa’ film bez griže savesti;

Odredite dan kad ćete vi biti sebi jedina važna osoba: ujutru sačekajte da vas probude poljupcem, ustanite kad želite, uzmite knjigu za koju nikad do sad niste imali vremena, dok na jeziku osećate ukus i teksturu omiljene hrane, neka vas mašta povede na mesta koja bude najdivnija sećanja. Uveče idite na ples, a onda zaplovite carstvom beskrajnog uživanja sa svojim dragim.

Eto, nije teško, a ni skupo, i može se… 😉

SA ONE STRANE ZADOVOLJSTVA… Read More »

U kakvom svetu živimo: Čovek suočen sa izazovima savremenog života

U kakvom svetu živimo?

Ako je postojala makar i jedna osoba na ovom svetu koja je mislila da ima stabilan i jednostavan život koji ništa ne može da uzdrma, pojava Covid-19 pandemije joj je sigurno promenila stav.

Mogla sam da nabrajam razloge i prepreke koji mogu da mi ometu planove za 2020. godinu, ali čak ni kao lekar, pandemija tih razmera mi ne bi pala na pamet. A desila se i donela drastične promene u poslovnom modelu i privatnom životu.

Kaže izreka da dok mi pravimo planove, đavo se smeška i smišlja kako da nam ih pokvari. Neki ’đavo’ je sigirno bio mnogo kreativan kad je uspeo da poremeti planove na globalnom nivou. Ali, kao u svakoj priči gde se bori dobro i zlo, i u ovoj savremenoj se odvijala borba. Kad kažem borba, mislim na to koliko su kao odgovor tom đavolu ljudi bili domišljati, kako su se prilagodili i umanjili štetu.

VUCA World

U koučing svetu VUCA koncept je poznat od ranije. Skovan 90tih kao opis vojnih i geopolitčkih uslova, brzo je zaživeo u poslovnom svetu opisujući izazove modernog tržišta.

VUCA je akronim od reči

Volatility (Promenljivost),
Uncertainty (Nepredvidivost),
Complexity (Kompleksnost) i
Ambiguity (Dvosmislenost).

Najkraće rečeno, VUCA svet je dinamičan, prepun brzih i nepredvidivih promena, neizvesnosti, sa složenim, nejasnim uzročno-posledičnim vezama i uticajima koji vladaju na tržištu i u poslovnom okruženju. Covid-19 pandemija je samo naglasila značaj ovog koncepta.

Pojedine oblasti poslovanja su brzo uspele da se prilagode novonastalim uslovima, da svoje poslovne modele, asortiman proizvoda i ponudu adaptiraju i usaglase sa uslovima VUCA sveta.

Kako sam savladala izazove VUCA sveta

Kao kouč i psihoterapeut, i pre početka pandemije sam veliki deo individualnog rada sa klijentima obavljala onlajn. Mnogo pre pandemije, imala sam ideju da počnem i radionice i edukacije da držim onlajn. Ipak, na taj korak se nisam usuđivala.

Ali, kako kažu, nekad su iznuđena rešenja – najbolja rešenja. Odluku sam donela preko noći: “Sad, il’ nikad!“ Između ostalog, moja želja da pomažem ljudima je presudila. Znala sam da što te okolnosti duže potraju, to će biti više anksioznosti, paničnih napada i sigurno veća potreba za psihoterapijom.

Nažalost, to ne znači da će svi kojima je pomoć potrebna, biti u mogućnosti i da je priušte. Brzo po proglašenju karantina, počela sam sa onlajn radionicama, besplatnim, preko Zoom-a. Tada sam prvi put i čula za Zoom. Moja logika je bila sledeća: “Možda te radionice neće biti kvalitetne kakve su bile uživo, ali biće besplatne, pa kome se dopadne, može da prati, kome se ne dopadnu – neće biti na gubitku.“

Već tamo negde na trećem, četvrtom susretu, bilo je više desetina učesnika koji su nastavili da „dolaze“ i pratili ih dok god su trajale. Iako su radionice bile besplatne, učesnici su dobili puno psiholoških tehnika i alata da se nose sa nastalim okolnostima, a ja sam na kraju pandemije bila već prekaljeni onlajn predavač. Bila sam spremna na sve potencijalne neprilike koje mogu da se dese: Rezervni internet provider, pune baterije, svetla, uigrana tehnička podrška i ostalo. Ovo je prošlo bezbolno i glatko!

Moje preseljenje u drugu zemlju pre početka pandemije me je isključilo iz učešća u edukacijama budućih koučeva i psihoterapeuta. To je bila cena koju sam morala da prihvatim zbog svoje odluke da živim sa svojim suprugom u drugoj zemlji.

Međutim, kako je nastupila zabrana okupljanja i onemogućeno održavanje predavanja uživo, naš edukativni centar je brzo reagovao i nastavu organizovao onlajn. Eto me nazad i u predavanjima! Ovog puta su budući psihoterapeuti i koučevi slušali nastavu onlajn po novim pravilima i uslovima prilagođenim radu na daljinu.

Moj poslovni život je nastavio u celini da se odvija kao i ranije, samo u virtuelnom prostoru, pa čak i intenzivnije. Više nije bilo ni one skepse oko toga da li je pomagački rad onlajn izvodljiv i delotvoran kao i oči-u-oči. Ja sam uspešno savladala izazove. Čak i moje kolege koji su bili žestoki protivnici onlajn psihoterapije, promenili su mišljenje.

Kako su neki „preživeli“ VUCA izazove?
Da li je to bilo ograničeno poslom kojim se bave?
Ili zavisi od geografskih faktora?
Ili su možda presudile osobine ličnosti, psihološke sposobosti?

Definitivno su neke grane biznisa bile više pogođene. Turizam i saobraćaj su trpeli, organizacija evenata je pukla, ugostiteljstvo je bilo pogođeno.

Ali… Veliko ALI.

Pojavili su se onlajn koncerti i virtuelni obilasci muzeja.

Telemedicina je delimično zamenila odlazak lekaru.

Banke su našle načine da bez ličnog dolaska verifikuju identitet i odobravaju kredite, mbanking je procvetao.

Obrazovne ustanove su započele onlajn predavanja, domaći zadaci prosleđivani mailom, aplikacije za komunikaciju bile preplavljene grupama.

Restorani su uveli dostavu na kućnu adresu.

Remote work, home office – gde god je bilo moguće, životni prostor je pretvorio u radni.

Poslovni život se prilagođavao novim uslovima. A kako je bilo u kući, u porodici? Zatvoreni članovi porodice na okupu kući duže nego ranije, nervoza. U malim stanovima kuhinja preuređena u jednu kancelariju, spavaća soba u drugu, dečja soba u učionicu… Ako je uopšte bilo i toliko mogućnosti.

Kako uspeti u VUCA svetu?

Da bi pojedinac opstao u VUCA svetu i sačuvao svoj posao ili biznis koji je podigao, neophodno je da poseduje određene kompetence, sposobnosti i kapacitete (3Cs: competences, capabilities, capacities).

Pored profesionalnih veština, neophodne su i odgovarajuće osobine ličnosti, emocionalne i kognitivne kompetence, ali i razumevanje procesa rada i kapaciteti da se to realizuje.

Koja je „psihološka oprema“ neophodna čoveku da se nosi sa zahtevima VUCA sveta i da li se to može naučiti?

Da li možemo steći psihološke alate da se nosimo sa neizvesnošću, nestabilnošću, sa brzim promenama, nejasnim i višefaktorski uslovljenim okolnostima poslovanja?

Da, možemo.

Kako se prilagoditi promenama i ojačati svoju unutrašnju strukturu?

Nastavak sledi.

U kakvom svetu živimo: Čovek suočen sa izazovima savremenog života Read More »

Hejt bez provere: Koučing na udaru predrasuda i neobaveštenosti

Stalno iskaču po društvenim mrežama neki tekstovi, emisije, komentari onih koji hejtju koučing. Nekada se umesto „hejtuju“ koristila jednostavna srpska reč – „pljuju“.

Pa hajde da se vratimo toj staroj terminologiji i ove ljude nazovemo prostim jezikom „pljuvači po koučingu“. Sudeći po jeziku i tonu koji koriste kada govore o ovoj korisnijoj disciplini u privatnom ili poslovnom životu, čini se da je „pljuvači“ adekvatniji naziv.

Neke od pljuvača sam pitala šta oni znaju o koučingu i da li su ga nekad koristili, ili bar da li poznaju nekog profesionalnog kouča, i dobila sam zanimljive odgovore.

E, sad ću da vam ispričam jednu pričicu. Pomislićete da možda nema veze sa temom koju sam navela, ali budite strpljivi pa ćete doći do poente. 😊

Do svoje dvadeset i neke godine, svi su me stalno nutkali da probam kajmak. Samo kad bih ga videla, okrenula bi mi se utroba, a lice mi se iskrivilo u grimasu gađenja. Umesto pristojnog „Ne, hvala“, moj odgovor je bio jedno glasno i nevaspitano „Bljak!“.

Onda se jednom desilo da sam položila neki veliki ispit, i priredili su mi žurku iznenađenja. Žurka je bila, očigledno, više namenjena organizatorima nego meni, jer su me smlaćenu i komiranu iz sna probudili sa jednim: “Surprise, žurka specijalno za tebe!“.

Kao posebno iznenađenje, ekipa je donela i klopu i piće, pa me time malo i oraspoložiše jer od silnog umora, nisam stigla ni da jedem, nego sam se strovalila u krevet pa sam bila gladna kao vuk. Odvedoše me do stola s hranom i kažu: „Najbolja jagnjetina i kajmak u okolini!“ Nisam znala da li da plačem ili da ih izbacim! Ni jagnjetinu ni kajmak nikada nisam želela da probam. A ako je postojalo nešto što sam mrzela više od kajmaka – to je bila jagnjetina!“

Pošto im nije palo na pamet da je tako nešto moguće i da neko ne voli i ne uživa u nečemu što je tako ukusno i savršeno, nisu se setili ni neku salatu da donesu, niti bilo šta drugo. Krče mi creva, boli me glava koliko sam gladna a oni oko mene u slast mljackaju i piju. Pomislih: “Pa hajde, nećeš da umreš, uzmi malo jedi, ovi neće otići do jutra a ti ne možeš da izdržiš dok prve pekare po okolini ne počnu da se otvaraju.“

Uzmem parče jagnjetine, primaknem nosu – ne, ja ovo ipak ne mogu. Naterah sebe ipak da uzmem zalogaj, ali mi nije bilo ukusno. Hajde da probam ovo drugo, manje zlo. Namažem malo kajmaka na toplu lepinju, zagrizem… i gle čuda! Pa to i nije tako loše!

Prvi put u životu u svojoj 20 i nekoj sam probala kajmak. Mnogo mi se dopao. Pojedoh celu lepinju sa kajmakom pa pomislih: “Šta su ti predrasude. Da sam danas umrla, ne bih znala da je ovo ovoliko dobro! Ostala bih uskraćena za nešto toliko ukusno!“.

E sad, decenijama posle toga, kajmak rado jedem kad naiđem na neki dobar, ali jagnjetinu još uvek ne. Odbija me miris i kao dominantni biljožder, ipak nikad nisam postala ljubitelj jagnjetine.

Je l' sad kapirate šta sam htela da kažem?

Od onih intervjuisanih pljuvača po koučingu, čula sam da su slušali neke „koučeve“, da su čitali „postove nekih koučeva“ i da su tako došli do niza uverenja:

Koučevi su prodavci magle
Dele glupe savete
Mlate pare a i praznu slamu pričajući neke generalne i otrcane rečenice
Promovišu pozitivno mišljenje i mantranje i vizuelizacije i govore da se tako zgrće bogatstvo
Da je koučing „izmišljena profesija i da manipuliše nekim jadnicima“
I još mnogo toga u istom duhu…

Pokazaše mi i šta su čitali po društvenim mrežama. Neki su mi naveli i primere „koučeva“ koje su slušali negde. Niko od njih nije nikada bio na koučing seansi.

Kad sam pogledala te „koučeve“ i pročitala par tih postova, pomislih: “Pa super, u pravu ste, ovo jeste jedna gomila gluposti i ovo jesu pisale neke budale. Ali znate šta: Niti su ovo koučevi, niti je ovo koučing!“

Zanimljivo je da niko od tih pljuvača nije uzeo da malo istraži, da se raspita, da potraži neke relevantne izvore i sajtove, već su na osnovu objava i postova koje su postavili samozvani koučevi, koji zvuče kao stand-up komičari i šarlatani, formirali mišljenje pa i uverenja o koučevima i koučingu. Uz to su koučing okusili manje nego ja jagnjetinu! Kad bolje pogledah, neki od tih koje su oni označili kao koučeve, uopšte se i nisu nigde predstavili kao koučevi, više su neki influenseri, motivacioni govornici, šta li… Dakle, čak su i to iskrivili!

Eto, tako sam i ja o kajmaku imala predrasude i uverenje da je to nešto gadno i odvratno sve dok prvi put nisam probala. Pa kad sam probala i dopalo mi se, onda sam se i raspitala da mi objasne kako se dobija kajmak, i zašto je tako prokleto ukusan!

Ali šta ćeš, ljudi su često površni. Uhvate tu i tamo po koju reč, ne udube se, ne istraže pa kreiraju iskrivljenu sliku o nekome, nečemu.

Koučing nije za svakoga.

Koučing nije deljenje saveta, a nekima baš možda više može pomoći bakin savet, savet drugarice, možda su ipak za psihoterapijski rad, za čitanje neke knjige.

Ali ne i za koučing. Kao što nekima jagnjetina nikad neće biti ukusna… Koučing, pre svega, pomaže u proširivanju kapaciteta i ostvarivanju potencijala.

Da bi koučing delovao, potrebno je da imaš kapacitet za to – da ono na čemu radiš s koučem ima na šta da se „primi“.

Ako ga nemaš, džaba ti i najbolji kouč i psihoterapeut. Nemaš „nepce“ za to, kao što neki nemaju za jagnjetinu.

Naravoučenije: Nemojte biti puni predrasuda, ne pljujte i ne hejtujte. Možda promašite u životu nešto tako dobro, ukusno i hranljivo kao što je kajmak ili koučing.

Valjda je ovaj tekst razumljiv za sve. Ako ne kapirate koučing, onda će vam možda priča o kajmaku biti dovoljno bliska.

Kao kouč, sa klijentima često radim na kreiranju razvojnog, optimističnog, radoznalog, preduzimljivog i istraživačkog majndesta (mentaliteta). Samo takvi mogu da se usude da „probaju kajmak“. Ljudi koji ostanu zatvorenog uma, bez inicijative i vizije, ostaju uskraćeni za najlepše ukuse.

I da rezimiram ukratko: „Ne pljujte koučing dok ne zagrizete. Ako imate isto mišljenje i nakon što ste zagrizli – ispljunite!“

Nastavak:

Kako odvojiti žito od kukolja tj. razlikovati kouča od šarlatana

Hejt bez provere: Koučing na udaru predrasuda i neobaveštenosti Read More »

Da se nikad ne ponovi!

Uspomeni na 07.05.1999.
Mojim komšijama iz ulice Ljube Nenadovića u Nišu,
i pokojnom deda Triši.
Počivajte u miru.

24. mart 2019. godina. Začule su se sirene. Sledila mi se krv u žilama!

Ko bi rekao da je prošlo dvadeset godina?!

Moj grad danas ‘obeležava’ 20 godina od početka NATO bombardovanja. Obeležava? Životi Nišlija su te 1999. dovoljno ‘obeleženi’. Neko se setio da se obeleži i 20 godina. Da se sipa so na (ne)zalečene rane.

Sedela sam u svojoj dnevnoj sobi kada su se začule sirene da ‘obeleže’ 20 godina od početka bombardovanja. Stegao mi se želudac, srce počelo dalupa, dišem, a nemam dovoljno vazduha, steže u grlu… Bujica psovki na usnama. Sirene za vazdušni napad 20 godina posle? Kao da se ništa i nije promenilo za 20 godina… Ne znam je l osećam bes, ili tugu, ili je samo evocirano sećanje na taj dan izazvalo ovo gušenje.

Danas su se ljudi dosećali gde su bili 24.3. pre 20 godina. Ja sam sa svojim tadašnjim dečkom i našim drugovima spremala večeru kad su se začule sirene. Javljaju da su avioni poleteli iz Aviana. Ne znam ni gde je taj Aviano. Ma kakvo bombardovanje na kraju XX veku i to u Evropi? Nema ništa od toga. Malo nas plaše. Neverica. Neverica, ali malo i neka frka. Jedan moj drug je svratio nešto da nam donese i uplašen brzo otišao. Malo smo ga zadirkivali, kukavica.

Šta ćemo? – pitam ja. Kaže moj dečko: Da jedemo! Ako treba da poginem noćas, neću bar da budem gladan! Moj Debeli. Nasmejao nas sve i sedosmo da jedemo.

Tako je počelo…

A onda je vrag odneo šalu. Došao je i taj 7. maj.

Tog dana u Ljube Nenadovića u Nišu, nas dva zaljubljena, tek razbuđena studenta, iznenadila je vriska od spolja, buka aviona i praštanje bombi.

Dok sam pokušavala da protrčim kroz hodnik i sakrijem se u zagrljaju svog dečka, oko glave su počeli da proleću komadi polomljenog stakla, drveta… ko zna čega. Sklupčala sam se u dovratku i pokušavala da zaštitim glavu. Mogla sam da vidim i da čujem njega. Vikao je:‘Mali, mali, gde si?‘

Zasipalo nas je staklo, malter… Bili smo svega nekoliko metara jedno od drugog, ja sam njega čula, ali nisam mogla glasa da pustim da mu kažem da sam dobro. Samo sam gledala u njega i molila se da ga nešto ne pogodi. Nisam mislila na sebe. Nemam pojma koliko je trajalo. Samo je jednog trenutka prestalo praštanje.

Poletela sam ka njemu, ka Bobanu. Plakali smo, ne nismo plakali: gušili smo se u suzama. Nismo reč mogli da izgovorimo.

Vrisak iz dvorišta:‘Trišo, Trifune!’

Izleteli smo u dvorište. Deda Triša je ležao pred vratima. Miris…neki…nepoznat. Nešto gori, da, ali nije to TAJ miris paljevine. Štipa sluzokožu nosa, oči… Dok sam napravila dva koraka do dede, po sivom betonu se razlivala lokva krvi. Crvena, jarko crvena krv na sivom betonu. Užasno crvena krv.

‘Loše, ovo je mnogo loše. Ovoliko krvi, ovako crvene krvi.’

Nikad nisam videla toliko krvi. Sagla sam se i opipavala puls. Otvorio je oči. Deda Triša je imao lepe, bistre plave oči. Nešto je pokušavao da kaže. Nismo mogli da čujemo, ali smo ga umirivali. Ne znam odakle krvari. Toliko krvi okolo… Odakle dolazi? Boban je izašao iz kuće sa zavojima, gazama. Sigurno su sekunde bile u pitanju a u glavi mi se razvijao film. I on i ja iz medicinske struke. Kao na autopilotu radimo sve što treba. Nesvesni pokreta ruke, nesvesni toga da smo upravo izbegli SMRT.

Neverovatno kakve nam se gluposti pojave u glavama: Zašto ne spremaš ispit iz hirurgije nego internu?! – prekorevam sebe…Da spremaš hirurgiju sad bi bila sigurnija u to što radiš! Nije vreme da sebe pitaš glupa pitanja! – vodim dijalog u svojoj glavi. Pocepali smo nogavicu. Mlaz krvi iz butne arterije. Pritiskala sam arteriju dok je Boban tražio neku povesku. –Mali, imamo rupu u spavaćoj sobi, sve je srušeno, sve!

Sledila sam se: u toj sobi je do juče spavala moja tetka i njena mala ćerka. Bila nam je uvek puna kuća od početka bombardovanja, jer za Boga miloga, mi smo na najbezbednijem mestu u gradu – pored bolnice i hitne pomoći! Niko ne bombarduje bolnicu! U toj sobi je spavalo nekoliko naših prijatelja.

Podvezali smo nogu i prestalo je krvarenje. Pogledala sam okolo. Neki čudni žuti padobrančići svuda oko nas. Oštar miris. Nana Ruža plače. Na par metara od mene komšinica Maca, skamenjena. Opet roj glupih misli: –Šta blene, što ne radi nešto, pa ona je sto godina medicinska sestra!

-Ostani s njim, idem u hitnu da uzmem nešto, nađem Vanju. Naša drugarica koja radi u Hitnoj. Da me neko pita zašto sam to uradila, ne bih umela ništa pametno da odgovorim. Jednostavno sam znala da tako treba. Ostavljam Bobana sa njegovim deda Trišom. Kod kapije sam preskočila nekoliko onih padobrančića, videla da mi je auto sav izrešetan, gori nekoliko drugih automobila, u dvorištu preko puta beživotno telo našeg komšije, čuje se plač, gledam izbezumljena lica svojih komšija, u susednom dvorištu mrtav komšijski pas… onaj miris… štipa nos, oči…

Neko me povukao za ruku tu kod kapije. Dvojica vojnika. ‘Gde ćeš, vrati se!‘ Potrčala sam prema hitnoj. Na vratima me presrela Vanja. „Jeste li svi dobro? Ne smemo da krenemo dok traje uzbuna! Ne smemo! Zašto su ti ruke krvave? Jeste li svi dobro?“

Nisam ni primetila da su mi ruke krvave. Jedva sam došla do daha. „Deda Triša… Deda Triša je ranjen. Zaustavili smo krvarenje. Boban ga čuva. Iskrvariće Vanja, iskrvariće! Ima još ranjenih. Daj mi nešto od materijala! Mi ćemo! Tamo sve gori!“

Držala me za ruku i vodila kroz hodnik. Nemam pojma šta mi je dala, potrčala sam nazad. Bilo je vruće. Bila sam u pidžami i u patikama. Trčala sam. Bolele su me noge. Samo se jedne mislim sećam u tom trenutku:„Ko zna kako će jednog dana ovo da nam se vrati…ko zna…“

Dvorište je bilo zatvoreno. Presreli su me vojnici. „Ja sam iz te kuće, pustite me.“

„Ne smeš, kasetne bombe su svuda!“

„Ali tu su mi…“ pokazivala sam rukom prema dvorištu, držala zamotuljak sa medicinskim materijalom.

Pružio mi je ruku i uveo u dvorište. Deda Triša je duboko disao. Na trenutke je otvarao oči. Boban ga je držao za ruku i milovao po glavi. Nije krvario više.

Ušla sam u kuću. Nameštaj izrešetan, polomljeni prozori, iznad mog radnog stola ogromna rupa u plafonu, na stolu nagorele knjige iz interne medicine i psihijatrije. „Šit, kako ćeš sad da učiš?! A taman si podvukla knjigu!“ – opet glupe misli.

Šta sam uzela iz srušene kuće? Boks Lorda iz šteka! Uzela sam cigarete!

Sirena oglašava prestanak vazdušne opasnosti. Izlazim napolje. Puno dvorište ljudi u uniformama. Stavljaju neke gume oko onih padobrančića. Tad ukapirah da su TO TE kasetne bombe i da sam ja bukvalno preskakala bombe. Komšinica Maca grli i teši nanu. Neverovatno, potpuno sam smirena, pribrana.Odjednom još više ljudi u dvorištu. Stigla je hitna. Pomažemo ekipi. Bez reči. Uigrano. Kao da godinama to radimo.Zbrinuli su deda Trišu. Vanja mi nešto govori. ‘Ne, neću ništa, ne treba mi sedativ. Dobro sam.’

„Šta ti je to na pidžami? Jesi li dobro?“ – Maca mi se unosi u lice, uznemirena je.Pogledam: na pidžami, na leđima imam rupe od gelera, obgorele, mnogo njih.

Neka galama na drugom kraju dvorišta. Moj tata! Tata se probio kroz zatvorene ulice, po vazdušnoj opasnosti, kako je znao?Kako je samo saznao? Čim me je zagrlio, klonula sam, jecala sam. Više nisam osećala ni ruke, ni noge, samo sam se skljokala. Pa mene su geleri promašili za milimetre! Ja sam slučajno nepovređena. Maca mi podiže majcu i gleda leđa. Nigde ogrebotine!

Boban me grli i šapuće:’ Preživeli smo, mali. I deda Triša će biti dobro. Idi sa tvojim tatom. Deda Trišu voze na hirurgiju. Idem s njim, kum Bane dežura. Doći ću čim budem mogao.’

Stegla sam deda Triši ruku. „Vidimo se kad se oporavite deda“. Slabašan osmeh i lagan stisak rukom. Nisam znala da se više nikada nećemo videti.

Potpuno sam otupela od tog trenutka.

Neko me nešto pitao, ostala sam bez glasa. Do pre nekog trenutka sasvim pribrana, sad sam potpuno klonula. Nemam snage da zapalim cigaretu. Tata me grli i drži. Priča mi nešto. Ništa ne čujem. Nemam predstavu o vremenu.

Naša kuća i dvorište su zatvoreni. Prebacili su nas kod komšije. Maca ide okolo, teši komšije, daje lekove, vodu… Pojavljuje se Boban. Pruža ruke prema meni i kaže: ‘Biće sve ok. Dobro je deda. Bane je tamo. Pustili su me u kuću da uzmem stvari. Ništa nemamo da obučemo, sve je izgorelo u garderoberu, samo ono što je bilo na čiviluku.’

Daje mi svoju majcu. Svlačim plavu pidžamu sa rupama od gelera. „Mali, mali, pa ti si zamalo poginula!“ Plačemo zagrljeni.

Sav prtljag nam je boks cigareta. Odlazimo kod mog tate. Prolećni dan. Pronalazimo neku garderobu. Zvoni telefon. Tada nije bilo mobilnih telefona. Samo fiksni. Tata se javlja i pruža slušalicu Bobanu.

‘Ko je to, tata?’

‘Bane.’

‘Šta je bilo?’

‘Deda Triša…’

Bobanu se kotrlja suza niz lice. Samo mi je spustio glavu na rame.

‘Umro deda.’

‘Ali kako? Pa zar Bane nije rekao da će biti dobro i da su ga odmah uveli u salu? Kako bre?’

‘Ne znam. Blast, šta li. Mnogo unutrašnjih krvarenja.’

…Groblje.

Užasno vruće.

Deda Trišina sahrana.

Tuga. Sahranjuju i komšije.

Svi iz ulice Ljube Nenadovića su tog dana bili na groblju. Kroz jecaj se smejem Banetovim šalama. Pokušava da mi malo preusmeri misli.

Banetova mama mi prilazi i grli me. „Boban mi je danas rekao da ne zna da li bi preživeo da se tebi nešto desilo“.

Ugušiću se, ugušiću se od suza, ne mogu da udahnem, ne mogu da progutam knedlu u grlu…

Čega se još sećam?

Na povratku sa groblja, povezli smo nekog čoveka u uniformi. Vraća se s Kosova. Na mom autu nigde stakla, izrešetan potpuno, ali se kotrlja. „Uuuuu jebote, ovo gore od mog tenka!“. Ne sećam se šta je posle toga bilo.

Neke scene se nikad ne zaboravljaju.

Neki mirisi, boje, misli, ostaju za sva vremena, urezani zauvek. Krv na betonu. Sivo-crveno–lokva crvene krvi na sivom betonu… Taj čudni miris koji štipa nozdrve i od koga suze oči… Bobanov glas kako viče dok ga zasipa staklo, njegov izraz lica kad se pojavio na vratima i rekao ‘biće sve ok, dobro je deda’… osećaj dok sebi postavljam pitanje ‘kako će ovo jednog dana da nam se vrati’…’Boban je rekao da ne zna da li bi preživeo’…

Nikad neću zaboraviti.

Kad sam mislila da sam zaboravila sve, videla sam film o tom danu. U jednoj sceni je jedan momak u sivoj dukserici uzimao nosila da na njih položi svog ranjenog dedu. Jedna žena je kroz vrisak izgovarala ime svog muža. Jedna devojka duge plave kose u plavoj pidžami prošla je kroz kapiju i zaobišla kasetne bombe… Posle toga više nije bila ista. U dokumentarnom filmu u jednoj sceni deda u lokvi krvi, komšije, naše dvorište…

Ne, ne može se zaboraviti…

…Godinama nisam mogla da podnesem kombinaciju sivo-crveno. Na snimanju neke emisije su tražili da obučemo pripremljenu sivo-crvenugarderobu. Ja nisam mogla, drhtala sam, a nisam znala zašto.

Godinama ne živim u toj ulici ali uvek kada prođem tuda, stegne mi se u grlu, navru suze…

Godinama nisam mislila o tom 7. maju.

Godinama pokušavam da zaboravim zvuk sirene…

Sve do svoje psihoterapije. Na jednoj svojoj psihoterapijskoj sesiji sam ispričala ovaj događaj. Moj psihoterapeut je rekao:“bože, koliku ste traumu preživeli!“ Tek sam tad shvatila. Dotle je nisam bila svesna. Mnogo posle toga sam počela da oblačim sivo-crvenu kombinaciju. Zvuk sirene nisam zaboravila, i dalje izaziva grč u stomaku.

Danas znam odgovore na neka pitanja koja sam postavljala tog dana.
Znam kako mi se vratilo.
Više ne trčim.

Da se nikad ne ponovi! Read More »

Uncategorized

Bilo jednom…

Danas…

Dobro došla u menopauzu!

Šta je mišićno-koštani sindrom menopauze?

Koliko je čest mišićno-koštani sindrom menopauze?

Zašto se ovo dešava mom sistemu za kretanje?

Kako estrogen utiče na kosti, mišiće, hrskavicu i upalne procese

Šta to opažamo kada estradiol počne da pada?

Programi za žene u srednjim godinama

Ravnoteža, stabilnost i rizik od padova

Šta se iza brda valja?

Kako perimenopauza i menopauza utiču na mineralnu gustinu kostiju

Zašto je ovo važno da znate?

Kada je vreme za DXA?

Šta možemo da uradimo za mišiće i kosti u menopauzi?

Ishrana, fizička aktivnost i štetne navike

Menopauzalna hormonska terapija i zdravlje kostiju

Nehormonska terapija za osteoporozu

Vežbanje, snaga i ravnoteža

Koliko su važni proteini u perimenopauzi?

Za kraj: kako da sačuvamo funkcionalnost i pokretljivost

Ako ne znate odakle da krenete

dr Maja Rueger

Literatura

Integrativan, multidisciplinarni i personalizovan.

Šta žena sluša:

Na radionici ćete saznati:

Zdravlje urogenitalnog sistema u (peri)menopauzi

Šta se krije ispod simptoma

Koliko su ove tegobe česte

Šta može da pomogne

Bez tabua…

Na kraju

Zašto se plašimo uživanja? Albert Elis ima nešto da vam kaže 😉

Epikur i ataraksija — mir kao najdublji užitak

Da zavirimo dublje: kako unutrašnji saboter odbija čašu vina

Neuroplastičnost: kako da mozak nauči da mu je lepo (i da se ne buni)

Kako koučing pomaže? Ne tera te na više.Uči te kad je dosta.

Probaj za početak: Uživanje u 5 koraka (po sistemu ‘ne preteruj s planiranjem’)

I za kraj – mala istina iz života (a nije aforizam, nego praksa):

Nenamerni guru zen dokolice

VUCA svet, BANI um, i zreli hedonizam

Dokolica – prostor za regeneraciju i čuda

Budite kao deca – oni znaju kako da „ništa“

Psihodinamski koučing kao odgovor na VUCA i BANI svet

Tehnološki update vs. emocionalni softver

Psihodinamski koučing kao odgovor na VUCA i BANI svet

Psihodinamski model: razvoj emocionalnih kompetenci

Od VUCA do BANI: nova faza nestabilnosti

Zašto su bazične emocionalne kompetencije sada ključne

A šta to praktično znači?

Za kraj – ako se pronalaziš…

SA ONE STRANE ZADOVOLJSTVA...

Gde je prava mera na skali „gušt - propast“?

Gde ste vi na skali dužnost – gušt?

Perfekcionizam i hedonizam – smrtni neprijatelji?

Hedonizam jača organizam – ali kako?

U kakvom svetu živimo: Čovek suočen sa izazovima savremenog života

U kakvom svetu živimo?

VUCA World

Kako sam savladala izazove VUCA sveta

Kako su neki „preživeli“ VUCA izazove? Da li je to bilo ograničeno poslom kojim se bave? Ili zavisi od geografskih faktora? Ili su možda presudile osobine ličnosti, psihološke sposobosti?

Kako uspeti u VUCA svetu?

Hejt bez provere: Koučing na udaru predrasuda i neobaveštenosti

Je l' sad kapirate šta sam htela da kažem?

Da se nikad ne ponovi!

Nikad neću zaboraviti.

Kako koučing pomaže? Ne tera te na više.
Uči te kad je dosta.

Kako su neki „preživeli“ VUCA izazove?
Da li je to bilo ograničeno poslom kojim se bave?
Ili zavisi od geografskih faktora?
Ili su možda presudile osobine ličnosti, psihološke sposobosti?