Uncategorized

uživanje i mozak

Uživanje nije luksuz – to je lična revolucija

uživanje i mozak

(ili: kako prevaspitati sopstveni mozak da ne paniči kad je lepo)

Jedan od potencijalno najkorisnijih saveta koje nikada nisam dobila, pa sam morala sama da ga kreiram, glasi:

 

„Uživanje nije nešto za što ti treba dozvola. Nego nešto što ti moraš sebi dozvoliti.“

 

Nije mi to palo s neba. Dolazim iz sveta u kome „uživanje bez razloga“ zvuči kao dijagnoza.

Uživanje je bilo nešto što se dešava nakon što, a ne dok. Nakon što sve završiš. Nakon što se umoriš. Nakon što si zaslužio. A i tada uz izvesnu dozu krivice — kao da si, ne daj Bože, poremetio prirodni red stvari i izdao nekoga.

Onda sam krenula da se više bavim ljudima. Psihoterapijom, koučingom gde imam više prilike da dotaknem nečiju dušu, strahove, snove. I tad sam otkrila da nisam jedina sa ovakvim uverenjem o uživanju. Ma kakvi jedina!
Ljudi imaju problem sa zadovoljstvom. Ako osete sreću, odmah usledi anksioznost. Uđu u odnos, pa sabotiraju. Dobiju priliku, pa se ukopaju.
Na površini kažu: „Hoću da mi bude lepo.“
A ispod, njihova podsvest urla: „A gde je stres?! Ovo je zamka! Kajaćeš se!“

anksioznost

 

Zašto se plašimo uživanja? Albert Elis ima nešto da vam kaže 😉

 

Albert Elis, otac racionalno-emocionalne bihejvioralne terapije, tvrdio je da je čovek po prirodi iracionalno biće sklono preterivanju.
Jedna od njegovih omiljenih misaonih grešaka bila je:
„Moram da budem savršen i sve mora da ide kako treba.“
Ali jedna još opasnija, i nama ovde mnogo zanimljivija, je:
„Ako uživam, znači da sam lenj, neodgovoran ili nemoralan.“
Zvuči poznato, a?

umoran od posla, slomljen

Elis kaže da se te iracionalnosti uče — ali dobra vest je da mogu i da se oduče.

Upravo tu nastupa koučing (i psihoterapija, naravno, kad se stvari zakomplikuju ozbiljnije). Da ti pomognu da se oslobodiš, ne zato što si slomljen, nego zato što si previše dresiran da ne budeš dobro.


Epikur i ataraksija — mir kao najdublji užitak


ataraxia

Epikur, za razliku od instant hedonista, nije trčao za luksuzom. Njegov cilj je bila ataraksija – mir duše.

On nije jurio ekstazu, već odsustvo unutrašnje buke.

Nije pitao „šta ću da pojedem večeras“, već „da li će me posle toga gristi savest, stomak ili neko unutrašnje nad-ja?“
Za Epikura, pravo uživanje je ono koje ne ostavlja posledice.
I to je prva lekcija zrelog hedonizma: uživanje koje te ne iscrpljuje, ne košta te živaca, i ne budi unutrašnjeg kritičara u 2 ujutru a posebno ne zahteva da ujutru piješ aspirin ili prebrojavaš pare po novčaniku.

 

  Da zavirimo dublje: kako unutrašnji 

  saboter odbija čašu vina

 

U psihodinamskom jeziku, zabranjeno uživanje je stvar dubokih nesvesnih poruka.
Ako si, recimo, odrastao uz rečenice tipa:

  • „Ne sedi džaba!“
  • „Prvo obaveze, pa uživanje (ako ostane vremena).“
  • „U redu je da ti bude lepo… ali ne previše!“

…onda nije ni čudo što tvoj superego (ili super-saboter) stoji iznad tebe s unutrašnjom šibom svaki put kad pokušaš da se opustiš.

Taj saboter te ne mrzi. On samo štiti staru, odavno i sa razlogom kreiranu odbrambenu strukturu. On misli da ako se prepustiš – nećeš preživeti.
Zato ti i koučing i psihoterapija pomažu, ne da ubiješ sabotera — nego da ga prevaspitaš i kultivišeš.
Da mu pokažeš da nisi više dete koje mora da „zaslužuje ljubav“ kroz postignuće i poslušnost.

Neuroplastičnost: kako da mozak nauči da mu je lepo (i da se ne buni)

I sad ulazimo u čarobno područje: neuroplastičnost. Ne mogu da vam kažem koliko sam bila ushićena kad sam saznala da mozak možeš da ‘prevezuješ, preoblikuješ, mesiš kao testo. Dobro, preterujem malo.

mozak kao testo

 

Dakle, tvoj mozak je uvek work-in-progress i nikad nije gotov. On je kao malo kuče – voli rutinu, ali uči nove trikove. Ali, i matori pas može nešto novo da nauči, zar ne? 😉

Ako godinama nisi sebi dozvoljavao uživanje, mozak je usvojio vezu:
„Uživanje = opasnost.“
Ali dobra vest: svaki put kada svesno uživaš bez posledice, bez krivice, bez samokritike — ti praviš novi neurološki put.
Kao da kažeš mozgu: „E vidiš? Možemo da uživamo i da ništa ne eksplodira.“

Odatle dolazi ideja re-wireovanja ličnosti. Nisi osuđen da zauvek budeš čovek koji ne ume da odmori. Možeš da budeš neko ko se preračuna – pa uživa. Koliko puta zalutate i uz gps, pa čujete:“Rekalkulacija rute“. Naš mozak je organ preživljavanja ali i uživanja. On stalno rekalkuliše rute.

 

Kako koučing pomaže? Ne tera te na više.
Uči te kad je dosta.
 

Kad pričamo o osobama na koučingu koje su sebe izgradile kao workoholike nesposobne da naprave pauzu, koučing tu ne funkcioniš po principu „hajde još malo“.
Funkcioniše kao:

  • „Kad ćeš znati da je dovoljno?“
  • „Kako znaš da si prisutan?“
  • „Kako tvoje telo pokazuje da uživa?“
  • „Koja uverenja stoje između tebe i zadovoljstva?“

Zajedno gledamo gde je zapelo: u telu, u mislima, u starim roditeljskim porukama.
I polako, uz disanje i vežbe, uz male rituale, uz svesne dozvole – klijent uči da nije pogrešno biti dobro u svjoj koži.

Probaj za početak: Uživanje u 5 koraka (po sistemu ‘ne preteruj s planiranjem’)

  1. Zastani – bukvalno. Ne moraš da sediš u položaju lotosa. Dovoljno je da prestaneš da trčiš ka sledećem.
  2. Oseti – šta ti je sada prijatno? Zvuk, miris, tekstura, telo?
  3. Dozvoli – ono čuveno: „Ništa se neće desiti ako se sad opustiš.“
  4. Posmatraj svog sabotera – ako čuješ „ali moraš da…“ – nasmej se tom glasu i odmahni rukom. To je stari softver.
  5. Uživaj bez izvinjenja – jer kad se izviniš i pravdaš zbog uživanja, ono više nije potpuno. A ti si dovoljno dobar da ti bude lepo.

I za kraj – mala istina iz života (a nije aforizam, nego praksa):

Ponekad kad ujutru pustim da moj omiljeni čaj zamiriše kućom, dok sunce rasipa svoje zrake kroz kuhinjski prozor, sama sam, ja sedim i radim ništa. Čini mi se da sve odluke koje sam u životu donosila bile su sa ciljem da sebi omogućim ’slow mornings’. To sporo jutro uz mirisni čaj i sunčeve zrake, puni moje baterije za svaki dan.

topao caj ujutru

I svaki put čujem u glavi: „Ali sad bi mogla da odgovoriš na mejlove, napišeš nešto, napraviš plan…“
A onda u tišini kažem:
„Ne mora. Mogu malo da ne radim“

I to je moja mala ataraksija.
Moj Epikur bi bio ponosan.
A moj saboter – trenutno i on pije čaj i ćuti.

Ako i ti želiš da tvoj mozak nauči da mu je dozvoljeno da mu bude lepo – javi se.
Možda nećemo praviti plan uspeha.
Ali ćemo napraviti prostor za tebe. Onaj koji ne mora da se opravda.

 

Jer, prijatelju, nisi stvoren samo da preživiš.
Stvoren si da – uživaš.

 
uzivanje uz casu vina

Uživanje nije luksuz – to je lična revolucija Read More »

zrelo uživanje

Zrelo uživanje u VUCA svetu

uživanje

Nekad davno, dok su ljudi još imali više vremena nego mobilnih aplikacija (sada već daaavna 2016. godina), napisala sam tekst „Sa one strane zadovoljstva“. Bio je to pokušaj da rehabilitujem hedonizam u vremenu u kojem je zadovoljstvo ili luksuz ili sumnjiv moralni izbor. U međuvremenu se svet promenio. Mi smo se promenili. A čini se da je hedonizam — ili bolje rečeno, sposobnost da uživamo — postao traženiji (ili nedostižniji) nego ikada.

Ova tema se skoro vratila u moj fokus kroz jednu neplaniranu, ali zanimljivu situaciju. Na edukaciji, u razgovoru sa grupom edukanta, pričali smo o tome kako koučing prožima i primenljiv je na svaki aspekt našeg života i kako je moguće razviti sopstvenu nišu u radu sa klijentima – nešto što je autentično i blisko našem iskustvu, senzibilitetu, načinu života. Tu se javi jedan od edukanata, Ivica, somelijer, muzičar i vinar, i upita: „A koja bi mogla biti moja koučing niša, s obzirom na ovo čime se bavim?“

hedonizam u casi vina

Malo kroz šalu, malo ozbiljno, rodila se nova ideja: „Pa možeš da budeš kouč za hedonizam, hedonistički kouč!“
Setila sam se svog starog teksta i prosledila mlađem kolegi. Kakav je bio odgovor? Pa primio se na ideju, to je baš priča koja mu odgovara.

I tako je nastala ideja o hedonističkom koučingu.

Setih se okolnosti pod kojim je nastao taj moj davni tekst. Tada, dok sam drugima pomagala da naprave ravnotežu, nauče se uživanju i prisutnosti — mene je život učio iz drugog ugla. U to vreme sam ja već godinama bila šampion speed moda. To je onaj unutrašnji algoritam koji ne zna da stane. Uvek nešto treba. Uvek se može još. Setih se jednog dana…

Nenamerni guru zen dokolice

Ulazim u kuću i istovremeno razgovaram na dva telefona. U dnevnoj sobi sedi moj sin, tada ima jedno 5-6 godina. Samo sedi.
Pitam ga: „Šta radiš?“
A on, bez trunke griže savesti, mirno kaže:
„Ništa.“
„Kako misliš – ništa?!“
„Pa… ja sam dete. Mogu da ne radim ništa.“
Mogu da ne radim ništa?!
BOOM.
To je bio moj A-HA trenutak, skoro pa spiritualno prosvetljenje. Moj sin, zen majstor dokolice, učinio je da stanem i preispitam svoj odnos prema ne-radu. I tada sam prvi put ozbiljno počela da razmišljam: Možda ne moram stalno nešto da postižem. Možda je sasvim u redu da – jednostavno – budem.

poslovna zena prica telefonom dok njen sin sedi na podu i ne radi nista

Nažalost, ta ideja me nije držala predugo. Ali te godine kad je nastao onaj famozni tekst, druga osoba je uzburkala moj život na viskonaponskoj mreži.

Moj „tajni agent hedonizma“ mi je prodrmao kavez. Moj suprug. On ume da uživa (ne uvek zrelo 😉). On zna kako da se opusti, kako da iskulira, da ne propusti život. I on me, bez da i zna da to radi, već godinama koučuje. Ne motiviše me da radim više, već pametnije. 

“A kako bi bilo da malo ne radiš?” 😊 😊 😊

To rečenica motiviše da sklopim laptop i … ništa. Ne radim ništa.

Zato danas ne pišem ovaj tekst kao neko ko je ekspert za uživanje. Pišem ga kao neko ko to uči. I kao kouč, lekar, terapeut — i kao neko ko se prvi put u životu usuđuje da ne radi ništa, i da u tome pronađe ceo univerzum.

mladi zaljubljeni par uživa u hrani i vinu u kući

 

VUCA svet, BANI um, i zreli hedonizam

U savremenom VUCA svetu — gde je sve promenljivo, nesigurno, kompleksno i dvosmisleno — sve više klijenata dolazi sa pitanjem: Kako da usporim?
U BANI stvarnosti — fragilnoj, anksioznoj i nelogičnoj — brzina je postala štit od razmišljanja i svesnosti, a disocijacija od sebe I zaborav, standard koji omogućava da guramo dalje. Hedonizam, ali ne bilo kakav, već zreli, mogao bi biti alat samopomoći.

Nezreli hedonizam se ponaša kao razmaženi klinac: hoće sad, odmah, sve, i samo još jedno, pa još jedno…
Zreli hedonizam, s druge strane, je onaj tihi unutrašnji glas koji kaže: Zaslužio si, brate, da budeš tu. Da budeš u telu. Da čuješ ptice. Da osetiš sunce. Da uživaš — jer JESI, a ne jer si odradio.

porodica na pikniku

I tu koučing ulazi na mala vrata ali sa velikim ambicijama! Ne kao guranje ka cilju. Nego kao podrška povratku sebi. Dobar kouč vidi kada klijent ne može više. Kada mu treba pauza. Kad srlja u burnout. Tada zadovoljstvo više nije luksuz, već neophodnost. Kouč koji zna da postavi pitanje: „A šta bi bilo kad bi samo… disao?“ — e, takav kouč leči.

Dokolica – prostor za regeneraciju i čuda

U staroj Grčkoj, dokolica nije bila gubljenje vremena. Bila je prostor za filozofiju, umetnost, promišljanje. Danas? Ako miruješ, nešto nije u redu. Moraš da juriš. Da zaslužiš.
Ali — u dokolici se rađaju ideje, kreativnost. U dokolici se obnavljamo. U dokolici telo pronalazi sopstveni ritam. To nije lenjost. To je prisustvo bez agende.

Zato, ako si se ikada zapitao:

  • „Zašto ne mogu da se opustim?“
  • „Zašto mi uživanje izaziva osećaj krivice?“
  • „Zašto radim i kad ne moram?“
    …možda ti treba ne to-do lista, već to-feel lista.
muškarac i žena sede na travi zagrljeni i uživaju u prirodi

Budite kao deca – oni znaju kako da „ništa“

Moj sin me naučio da „ništa“ može biti najplodonosniji prostor u danu.
Moj muž me naučio da “mogu malo da ne radim”.
A život me uči da hedonizam nije slabost – već otpornost. I mudrost.

Zato, kada sledeći put budete imali deset minuta viška, umesto da ih napunite – pustite ih. Ništa ne planirajte. Sedite. Dišite. Posmatrajte.
I možda — baš tu — naiđe neki tihi gušt. A vi ga prepoznajte. I prigrlite. Bez krivice.

Jer niste stvoreni da budete mašina. Stvoreni ste da budete – živi.

leafs

Zrelo uživanje u VUCA svetu Read More »

Psihodinamski koučing kao odgovor na VUCA i BANI svet

Psihodinamski koučing kao odgovor na VUCA i BANI svet

U svom ranijem blogu “U kakvom svetu živimo – čovek suočen sa izazovima savremenog života”:, pisala sam o ličnom iskustvu suočavanja sa VUCA svetom tokom pandemije – o tome kako je sve bilo nepredvidivo, brzo, neuhvatljivo… i kako sam kroz sopstvenu unutrašnju stabilnost učila da se nosim sa spoljašnjom nestabilnošću.

Danas, svet ne samo da nije postao jednostavniji, već je evoluirao u nešto još kompleksnije – u BANI svet, gde više ne znamo ni da li ono što razumemo – zaista razumemo.

U svemu tome, čini mi se da se sve više oslanjamo na tehnologiju, alate, algoritme, pametne sisteme, aplikacije koje „misle za nas“, dok istovremeno – sve manje radimo na unutrašnjim alatima, na našem psihološkom softveru koji bi trebalo da nam pruži emocionalnu stabilnost, otpornost, strpljenje, jasnoću misli i doživljaja i pre svega – kontakt sa svojim duhovnim i fizičkim bičem. Nekada mi deluje da dok AI dobija nadogradnje svaki mesec – naš emocionalni softver često ostaje na fabričkim podešavanjima.

„Ažurirala sam
sve aplikacije,
ali ne znam kada sam
poslednji put
ažurirala sebe.”

(važi za mnoge dok
gledajući u telefon
pokušavaju da
meditiraju. 😅)

U šali i ironiji ima istine – jer se svakodnevno suočavamo sa sve složenijim zadacima i sa realnošću koja često prevazilazi našu logiku. Upravo zato danas, možda više nego ikada, koučing postaje najvažniji saveznik – ne zato da nam kaže šta da radimo, već da nas vrati u kontakt sa onim što možemo da razvijemo iznutra.

U nastavku delim kako psihodinamski koučing odgovara na ove zahteve – kroz razvoj unutrašnjih kompetenci i kapaciteta koji nas čine sposobnim da hodamo kroz život, čak i kad je teren sve strniji.

Tehnološki update vs. emocionalni softver

Dok veštačka inteligencija napreduje eksponencijalno i menja svet iz dana u dan, naši unutrašnji kapaciteti često ostaju na „verziji 1.0“. Brzina kojom svet ide napred traži i emocionalne nadogradnje – ali ako ih ne radimo svesno i marljivo, preti nam scenario u kojem ćemo, metaforički (a možda i bukvalno), praviti društvo starom dobrom Commodore 64 u podrumu: nostalgični, simpatični – ali potpuno neupotrebljivi u sadašnjem vremenu.

Razlika je što Commodore bar ne mora da donosi odluke, vodi timove i razume ljude. Mi moramo. 😊

Psihodinamski koučing kao odgovor na VUCA i BANI svet

U poslednjih desetak godina, termin VUCA svet – skraćenica za volatile (nestabilan), uncertain (neizvestan), complex (kompleksan) i ambiguous (dvosmislen) – postao je neizbežan u menadžment literaturi, organizacionom razvoju i koučingu. Ovaj koncept je osvetlio složenost savremenog poslovnog okruženja, gde se promene dešavaju brzo, nepredvidivo i često bez jasnih uzroka i posledica.

Kao odgovor na izazove VUCA sveta, organizacije su se uglavnom fokusirale na tehnička rešenja. U fokusu su bili alati za agilnost, alati za predikciju, digitalne strategije, krizni menadžment, kontinuirano obrazovanje, „design thinking“, razvoj sistemskog mišljenja i slični koncepti. Cilj je bio: bolje se snaći u nelinearnom i nepredvidivom poslovnom kontekstu.

Ipak, jedno pitanje ostajalo je nedovoljno razrađeno: koji su to unutrašnji psihološki kapaciteti potrebni zaposlenima da zaista izdrže i uspešno funkcionišu u takvom okruženju?

Tehnike i alati ali bez unutrašnje podloge postaju šuplji.

Znanje bez emocionalne stabilnosti postaje neupotrebljivo.

Psihodinamski model: razvoj emocionalnih kompetenci

Psihodinamski koučing je ponudio odgovore upravo u tom pravcu – jačanje psiholoških kompetenci zaposlenih, lidera i timova. Umesto da nudi još jednu tehniku ili spoljašnji alat, ovaj pristup usmeren je na razvoj bazičnih emocionalnih sposobnosti – naših psiholoških softvera koje nam omogućavaju zrelu ljubav i rad, koji omogućavaju stabilno, fleksibilno i autentično funkcionisanje u zahtevnom svetu.

Kroz individualni i timski rad, tokom psihodinamskog koučinga, razvijaju se sledeće kompetence:

  1. Neutralizacija – sposobnost samoregulacije, sposobnost da umirimo svoje burne emocije i postignemo smirenost. Osoba uči da obradi, a ne da potiskuje ili projektuje sopstvena (nepoželjna) emocionalna stanja. 

  2. Mentalizacija – razumevanje sopstvenih unutrašnjih stanja, ali i kod drugih, kroz uvid u nesvesne motive, osećanja i potrebe. To omogućava dublju empatiju i precizniju interpersonalnu navigaciju.

  3. Konstantnost objekta – psihička stabilnost u doživljaju sebe i drugih. Osoba razvija sposobnost da i u trenucima konflikta zadrži sliku o sebi i drugima uprkos spoljašnjim izazovima kroz vreme.

  4. Celovitost objekta – omogućava da realno sagledavamo situaciju, svet i ljude oko sebe. Umesto idealizacije ili devalvacije, osoba uči da prihvata i pozitivne i negativne strane drugih ljudi bez gubitka poverenja. Za osobu sa uspostavljenom celovitošću objekta, svet nije crno-beo a ljudi nisu anđeli ili demoni.

  5. Tolerancija na frustraciju – sposobnost da se ostane prisutan u neudobnosti, da se odloži zadovoljstvo i izdrži neizvesnost bez impulsivnosti. Strpljenje i ulaganje napora uprkos teškoćama, neodustajanje pred preprekama – osobine su ljudi koji umeju da tolerišu frustraciju.

  6. Tolerancija na ambivalenciju – kapacitet da se podnese unutrašnji konflikt, vidi više strana problema i donose odluke koje nisu ili-ili, već promišljene, uz sagledavanje i prihvatanje alternativa. Kada osoba toleriše ambivalenciju, donosi odluke samouvereno i sa pouzdanjem da je odluka prava.

  7. Volja – autentična motivacija da se istraje u započetom, bez upotrebe manipulacije ili prinude, već iz unutrašnje jasnoće, sa elanom i u kontinuitetu.

  8. Inicijativa – hrabrost da se započne nešto novo, bez potrebe za potpunom sigurnošću i bez paralize usled straha od neuspeha. Osećaj smisla, povezanosti sa započetim, krasi ljude koji imaju zrelu inicijativu.

Ove sposobnosti, naši emocionalni softveri, usvajaju se od rođenja. Univerzalno su nam dati kapaciteti, ali se često neadekvatno razviju tokom ranog detinjstva. Svaka od ovih sposobnosti nam je neophodna u savremenom svetu, koje god njegove osobine da sagladavamo.

Ako nismo razvili ove sposobnosti, nije smak sveta. One ne nastaju preko noći, ali je naknadni razvoj moguć. Razvijaju se kroz proces koji uključuje osvešćivanje mehanizama odbrane i otpora, prepoznavanje emocionalnih stanja i reakcija i stvaranje novih unutrašnjih odgovora na spoljašnje izazove.

Od VUCA do BANI: nova faza nestabilnosti

Danas sve više govorimo o tome da VUCA više nije dovoljan okvir da opiše svet u kojem živimo. Na njegovo mesto dolazi nov akronim – BANI:

  • Brittle (krhko) – sistemi izgledaju stabilni, ali su vrlo fragilni.
  • Anxious (anksiozno) – hronična nesigurnost stvara kolektivnu teskobu.
  • Nonlinear (nelinearno) – uzroci i posledice nisu povezani na očigledan način.
  • Incomprehensible (neshvatljivo) – realnost postaje toliko kompleksna da se ne može u potpunosti razumeti.

U BANI svetu, čak ni fleksibilnost i agilnost više nisu dovoljne. Potrebna je unutrašnja elastičnost – sposobnost da tolerišemo nedovoljnu informisanost i da živimo sa neznanjem. Neznanje ovde ne znači neobrazovanost, već sposobnost da ostanemo funkcionalni i mirni čak i kada su informacije delimične, protivrečne ili potpuno zbunjujuće. Svet postaje nelinearan i nedokučiv do kraja – i naša zrelost se ogleda u tome da ne paničimo kad ne znamo, već da nastavimo da delujemo promišljeno i odgovorno.

Potrebno je i da tolerišemo zbunjenost, da budemo u stanju da ne dozvoljavamo emocijama da se automatski preliju u ponašanje, već da ih možemo reflektovati, obraditi i prevesti u smislen odgovor. Upravo posedovanje ovakvih emocionalnih kompetenci čini razliku između onih koji se adaptiraju – i onih koji se gube u haosu.

Zašto su bazične emocionalne kompetencije sada ključne

Upravo pomenutih osam psiholoških kompetenci koje se razvijaju kroz psihodinamski koučing postaju ključna „oprema“ za snalaženje u BANI realnosti:

  • Mentalizacija pomaže da u haosu ne izgubimo osećaj sebe i svojih unutrašnjih procesa – strahova, briga; da prepoznamo šta drugi zaista doživljavaju, da budemo empatični.

  • Neutralizacija omogućava da reagujemo svesno i smireno, hladne glave a ne iz anksioznosti ili besa, panično i nerazborito.

  • Konstantnost i celovitost objekta pomažu da u neshvatljivosti ne izgubimo poverenje u sebe i u druge, da nas promenljivi i iznenadni događaji ne uzdrmavaju, da zadržimo realnu – celovitu sliku.

  • Tolerancija na frustraciju i ambivalenciju čini nas sposobnim da donosimo odluke čak i kada nemamo sve odgovore, da istrajemo čak i kad je ishod neizvesan, napor možda uzaludan, a uloženo nepovratljivo.

  • Volja i inicijativa nas pokreću ka smislu, aktiviraju kreativnost i hrabrost u nama pa čak i kada je svet oko nas konfuzan.

VUCA svet je tražio brzinu, prilagodljivost i snalaženje „u hodu“.

BANI svet traži dubinu, psihološku elastičnost i emocionalnu pismenost.

A šta to praktično znači?

Emocionalna pismenost znači da prepoznajemo svoje emocije ali i da sa njima živimo, da ih regulišemo, razumemo i da ne budemo njihovi taoci.

Psihodinamski koučing ne nudi gotova rešenja – on razvija ljudska bića sposobna da žive u složenom svetu time što ih oprema najvažnijim alatom. On oblikuje unutrašnje veštine koje omogućavaju da haos od spolja ne preraste u unutrašnji haos.

U našem “psihološkom tool box-u” treba da se nalaze sledeće sposobnosti:

  • Neutralizacija – da ne reagujemo impulsivno, već da obradimo afekt.
  • Mentalizacija – da razumemo sebe i druge iznutra, da se ne osećamo izgubljeno.
  • Konstantnost objekta – da se ne raspadamo kad nas pritisne nešto od spolja.
  • Celovitost objekta – da vidimo i dobre i loše strane osobe ili situacije, i ostanemo realni.
  • Tolerancija na frustraciju – da podnesemo prepreku, a ne da odustanemo na prvoj krivini, pri prvom neuspehu.
  • Tolerancija na ambivalenciju – da sagledamo više opcija, nosimo se sa konfliktom, i donesemo zrelu odluku.
  • Volja – da uključimo svoje unutrašnje motore, izdržimo napore i završimo ono što započnemo.
  • Inicijativa – da pokrenemo nešto novo i smelo, iako ne znamo ishod.

U svetu koji je krhak, zbunjujuć i neshvatljiv, ove veštine nisu luksuz – one su preživljavanje.

U tom smislu, psihodinamski koučing nije samo odgovor na poslovne zahteve – već investicija u psihološku održivost budućnosti.

psihoterapeut

Za kraj – ako se pronalaziš…

Ako vas je ovaj tekst naveo na razmišljanje, ako osećate da bi vama – ili vašem timu – značilo da razvijete kapacitete o kojima sam pisala, slobodno se javite.

Od 2010. godine radim psihodinamski koučing. Poznajem korporativno okruženje – dugo sam bila deo dinamičnog poslovnog sveta, kako god da ga akronimski krstimo 😊. Danas sam i edukator, timski kouč i psihoterapeut.

Znam kako da razgovaram sa liderima, C-suit bajama, sa timovima, ali i sa sopstvenim unutrašnjim glasovima (nekad svi pričamo u isto vreme, ali se na kraju ipak sporazumemo 😊).

Ako želiš da zajedno istražimo kako da unaprediš unutrašnju stabilnost u spoljašnjoj nestabilnosti – piši mi. Biće mi zadovoljstvo da popijemo virtuelnu (ili pravu) kafu i vidimo gde se naši putevi mogu ukrstiti.

Kontakt

Psihodinamski koučing kao odgovor na VUCA i BANI svet Read More »

SA ONE STRANE ZADOVOLJSTVA…

SA ONE STRANE ZADOVOLJSTVA...

„…Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka;

Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;

Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti.“  – Prva knjiga Mojsijeva, Stari zavet

Da li bi nam život prošao u sreći i veselju (u neznanju svakako bi) da nije bilo praotačeskog greha i da je Adam iskulirao Evu kad ga je nagovarala da okusi plod sa Drveta spoznaje? Kakav bi bio život današnjeg čoveka u vrtu Edenskome?

Kako uživa savremeni čovek na raznim koordinatama? Da li svi imaju ista zadovoljstva, umeju isto da uživaju i da se opuste? I nešto sasvim lično: znate li šta je to što vama pruža zadovoljstvo? 🙄 

Godinama slušam od prijatelja „ne mogu da se opustim; radim, nemam vremena za uživanje; ne sećam se kako je to biti zadovoljan; kome je sad do uživanja…“, ili, u najboljem slučaju:“odavno nisam tako uživao“. Šta se to sa nama desilo? Zar više nema mesta, društva i vremena za dobro zezanje i uživanje?

Sigurno da ima, samo smo mi, pritisnuti surovim egzistencijalnim problemima, malo zaboravili da uživamo u životu. I ne samo to, nismo zaboravili, već smo (tj. …su nas) naučili da uživati, opustiti se i dokoličariti nije u redu, da to rade lenjivci, dangube, gubitnici. A ko želi da bude među takvima? Dobro, a ko onda ne želi da uživa? Pa, ako ćemo iskreno, svi bi da uživaju, ali da to nekako provuku ispod žita, kad bi moglo ‘radim i uživam u tome’. Može, ali ja želim da pričam o nečemu drugom. O onome što neki nazivaju „čist hedonizam“.

Sama reč ‘hedonizam’ potiče od grčkog hedone, zadovoljstvo, užitak. Hedonizam je i filozofsko učenje poteklo iz stare Grčke po kome je zadovoljstvo cilj života. Epikur i njegovi sledbenici su svrhu ljudskog delovanja nalazili u postizaju zadovoljstva, ili bar u izbegavanju bola. Međutim, u postizanju zadovoljstva je bitna i odgovornost za posledice koje to zadovoljstvo nosi po nas i okolinu.

“Triumph Bacchus” Ciro Ferri

Zadovoljstvo je početak i kraj srećnog života.

Epikur

Nije baš da su Grci  i Rimljani izmislili ludi provod, ali su mnogima svakako asocijacije na hedonizam bahanalije u čast boga Dionisa, Tiberijeve i Kaliguline orgije, ali ni u drugim krajevima, vremenima se ljudi nisu lišavali dobre zabave: Mesopotamija, Vavilon, Egipat… Setite se Kleopatre, Luja XIV, evropskih dvorova i na kraju, savremenih dešavanja o kojima saznajemo preko društvenih mreža, TV-a, štampe. Od istorijskih ličnosti poznatih u našim krajevima, retko koja priča o hedonizmu zaobilazi Josipa Broza Tita – državnika koji je negovao luksuzni životni stil uživajući u francuskim vinima, kubanskim cigarama, društvu lepih žena, putovanjima…

Prema Frojdovoj klasičnoj teoriji, od rođenja, kod čoveka je na snazi princip zadovoljstva. Ogleda se u težnji da se postigne direktno zadovoljenje, bez čekanja i odlaganja. Beba, kad je gladna, nema vremena ni kapaciteta da čeka da vi završite posao koji ste započeli. Sirena ‘želim da jedem’ uključuje se na 80dB dok se mleko ne oseti u ustima. Da bi se beba učila strpljenju, potrebno je da bude frustrirana, ali da to bude optimalna frustracija. To znači da zadovoljenje potrebe nastupa sa malim odlaganjem – ne previše, jer to bebu može da preplavi, ali ne i premalo jer to ne bi dovelo do razvoja tolerancije na frustraciju.

Tako se princip zadovoljstva zamenjuje principom realnosti. A beba se uči strpljenju. Princip realnosti, najjednostavnije rečeno, podrazumeva da zadovoljenje svojih potreba možemo da sačekamo u okvirima koji su socijalno prihvatljivi, da uložimo trud i energiju u postizanje cilja koji će nam se na dugoročnoj osnovi isplatiti… I doneti zadovoljstvo 😊

Neki ljudi ostanu zarobljeni između ta dva pola: ili su robovi impulsivnog zadovoljstva (nezreli hedonizam), ili su toliko fokusirani na rad i postignuća da gube sposobnost uživanja (hedonofobija).

Za mlađe generacije princip realnosti je pravi ‘smor’! Mnogi misle ovako:

“Želim bogatstvo odmah, zato ću odraditi poslić koji će to doneti preko noći umesto da se smaram školom, radom i čekanjem da zaradim pa da (možda) jednog dana uživam u plodovima svog rada“. 

Iako smor, napuštanje principa zadovoljstva i prelazak na princip realnosti, ipak je znak psihološke zrelosti individue. Ako razmišljate kao u primeru gore, pomislite i na to da direktno zadovoljenje potrebe i uživanje bez čekanja i ulaganja truda, može biti vezano za brojne neprijatne posledice: stres zbog obavljanja ‘poslića’, hapšenje, zatvor, društveno neprihvatanje…

Opet, duži put ne obećava uspeh po svaku cenu, traži odricanje, trud, ali ne nosi opasnosti. Osoba kod koje je princip realnosti na snazi, zna da je prava linija najkraća ali da je pravi put najsigurniji pa se u skladu s tim i ponaša. Upravo se u potencijalnim posledicama našeg ponašanja na putu postizanja zadovoljstva ogleda razlika između zrelog i nezrelog hedonizma. Da, uživanje droge, alkohola, prejedanje, brza vožnja, za neke predstavljaju vrhunski užitak.

A koja je cena takvog uživanja po samog hedonistu? ❓❓❓ 

Iako se sve češće koristi kao sinonim, dokolica nije isto što i dosada. Dokolica se povezuje s hedonizmom, podrazumeva slobodu koju daje odsustvo radnih aktivnosti. U starogrčkom jeziku označavala je stvaralaštvo u periodu van radnog vremena.

Sećate se onog pokreta kažiprstom kojim vam je mama pokazivala da guranje prstiju u utikač nije zdravo po vas? 

Šteta, a vas je istraživanje tih rupica u zidu baš zabavljalo. Tako ste shvatili da je struja izum koji umnogome može da olakša život, ali, može i da ubije. 

Isto je i sa zadovoljstvima: u odgovarajućoj meri vas ispunjavaju, čine život lepšim i kompletnijim, motivišu vas i inspirišu, ali ako ih konzumirate nekritično i nekontrolisano – mogu i da ubiju.

„Čoveku što drogu zoblje, neminovno biva groblje. A kad legneš ispod panja, nema više uživanja.“ – kaže Ršum u „Pesimističkoj pesmi o narkomaniji“.

Sigurna sam da pesnik nije želeo da kaže ‘drogirajte se, ali umereno’, već da na satiričan način skrene pažnju na posledice nekih uživanja i na suprotnost koju neumerenost i preterivanje donose.  

„Slobodna volja je iluzija. Ljudi uvek izaberu put koji vodi prema najvećem zadovoljstvu!“

Ali ni uzdržavanje od zadovoljstava i zabrane nisu previše urodile plodom: ljudi su ipak bića od zadovoljstva, svaka aktivnost treba da donese neku prijatnost ili izbegavanje bola.

Uvođenje prohibicije proizvodnje i prodaje alkolnih pića u SAD nije donelo zadovoljavajuće rezultate na iskorenjavanju alkoholizma. Naprotiv, izgleda da povrh svega, kršenje zabrana i konzumiranje zabranjenog, nosi izvesno zadovoljstvo. Ljudi se na razne načine dovijaju da sebi pribave užitak.

Nekad sebi namećemo ograničenja i zabrane, ali nas to na dugoročnoj osnovi ne sprečava da jednom sve to odbacimo i pokleknemo pred čarima koje hedonistički život nosi. Setite se scene iz filma „Čokolada“: religija, strogi moralni nazori, društveni položaj, ali se lik iz filma ipak jednog jutra umrljan čokoladom, budi u izlogu Čokolaterije. Religija, ‘puritansko’ vaspitanje i moral, postepeno su stvorili hedonofobiju – strah od zadovoljstva i rađanje osećaja krivice ako se prepustimo uživanjima.

Anhedonija (bez zadovoljstva) je nemogućnost uživanja u aktivnostima koje bi same po sebi trebalo da pružaju zadovoljstvo.

Čovekova osnovna potreba je uživanje, pa svaka aktivnost treba da donese neku prijatnost ili izbegavanje bola. Zabrane i kazne kroz istoriju nisu iskorenile različite poroke. Izgleda da povrh svega, i kršenje zabrana i konzumiranje zabranjenog, nosi izvesno zadovoljstvo.

Ljudi se na razne načine dovijaju da sebi pribave užitak, pa makar i uz (razuman?!) rizik.

Ali, što se više odupiremo, trpamo pod tepih svoje sirove želje i potrebe, to će odjek biti jači kad se lanci olabave. Da li onda postoji način da budemo hedonisti i uživamo, ali da time ne skraćujemo sopstveni život i ne nanosimo štetu drugima?

Gde je prava mera na skali „gušt - propast“?

Pokušavajući da nađem reč koja bi bila i najkraći opis onog zadovoljstva koje hedonisti ganjaju i kome teže, na pamet mi pade reč GUŠT. Iako sama reč znači zadovoljstvo, za većinu gušt nije ‘obično’ zadovoljstvo. To je ono kad ste opušteni, kad ste stišali buku u svojoj glavi, podesili svoje receptore za prijem prijatnih oseta na koži, jeziku, oku…

„Da sva čula uživaju“ – to je gušt. Nekom je gušt čaša dobrog vina i cigareta nakon ukusnog obroka, nekom tišina u kući sa nogama na stolu posle radnog dana, nekome zvuci ptičje pesme pored reke dok udiše miris proleća…

Gušti su jedna sasvim lična stvar: neko će se odvesti na pecanje skupim džipom nakon što je ‘obrnuo’ milione, sešće u skupom ribolovačkom odelu na skupu stoličicu, zabaciće udicu svojim skupim štapom i uživaće potpuno isto kao i onaj ko se raspalim biciklom dovezao do obale u izlizanim farmericama i peca improvizovanim štapom sedeći na mokrom pesku.

Da li je za hedonizam neophodno da imamo rog izobilja i brdo para? Pa, očigledno NE. Uz novac sve izgleda mnogo jednostavnije, ali može da bude potpuno suprotno. Strah zbog mogućeg gubitka, prevelika odgovornost, potreba za sigurnošću i potpunom izvesnošću, pouzdano ubijaju hedonizam. Naša potreba da sve držimo pod kontrolom, da se oslobodimo neizvesnosti, da svoj sistem dovedemo u stanje minimalne neuređenosti a maksimalnog perfekcionizma, neće nas dovesti u zen stanje. 

Život u kome radimo sve po pravilima i u skladu sa zahtevima koje sredina diktira i propagira sa svojim mora/treba/ispravno/moralno zahtevima, bez poštovanja sopstvene autentičnosti, svakako će nas udaljiti od zadovoljstva. Iz potrebe da sebi obezbedimo stabilan izvor zadovoljstva i sigurnosti, bacićemo se na neumereni rad, jurnjavu za zaradom ne bismo li obezbedili lagodan život. I tu ulazimo u začarani krug: radoholizam ubija hedonizam!

Gde ste vi na skali dužnost – gušt?

Da li znate kad da stanete da se rad koji treba da vam obezbedi zadovoljstvo ne pretvori u svoju suprotnost?

Perfekcionizam i hedonizam – smrtni neprijatelji?

Perfekcionizam i hedonizam retko idu ruku pod ruku. Perfekcionista sebi ne dozvoljava greške, dok hedonista prigrljuje trenutak i nesavršenost. U psihodinamskom smislu, perfekcionizam je često unutrašnji glas roditeljskih figura – poruka da je uživanje nezasluženo ako se prethodno nije „odradilo“. Problem nastaje kada se ovakav obrazac prenese u odraslo doba i osoba gubi sposobnost da uživa u jednostavnim stvarima.

Ankete pokazuju da na listi zadovoljstava u najvećem delu urbanog sveta, hrana i piće zauzimaju prva dva mesta. Vrlo malo ljudi navodi seks kao izvor vrhunskog zadovoljstva. Valjda je to potpuno jasno: u dobroj hrani i piću možete uživati i sami, ali vam je za vrhunsko uživanje u seksu neophodna i druga osoba, i to ne bilo koja.

Hedonizam jača organizam – ali kako?

Nauka potvrđuje da zadovoljstvo i opuštanje imaju direktan uticaj na naše zdravlje – od smanjenja nivoa kortizola, preko poboljšanja imunog sistema, do većeg osećaja životne svrhe. Međutim, bitno je pronaći meru: zadovoljstvo koje vodi ka destruktivnim posledicama nije zdrav hedonizam, već impulsivno zadovoljenje nagona.

Ako sumiram neka pitanja koja su se ovde pojavila, lično i iskustvo u radu, rezime bi izgledao ovako:

  • negde kroz istoriju, ljudi su pobrkali lončiće i zaključili da je loše uživati samo radi uživanja jer je to u socijalnom okruženju sebično i/ili nepoželjno
  • uživanje u dokoličarenju je nedopustivo, svaki minut vremena treba iskoristiti na konstruktivan način
  • možeš uživati ako si dovoljno imućan i obezbeđen da ne moraš misliti na egzistenciju.

…I tako su ljudi pod kletvom Gospodnjom živeli u znoju s lica svog dok se ne vrate u pepeo iz kojeg su nastali.

Ne, nije ovo kraj! Ne odustajmo od uživanja i zadovoljstava. Posvetimo se traganju za svojom vrstom zadovoljstva, malim i velikim stvarima koje nam grudi ispune srećom, od kojih punimo baterije i dobijemo krila. Postanite umetnici da sebi napravite gušt.

Život ispunjen raznim zadovoljstvima možda ne znači i dugovečnost, ali to vam sigurno ne donosi ni život pun odricanja. Religiozne dogme i vaspitanje proterali su hedonizam i stvorili hedonofobiju. A istina je da nije prirodno biti sve vreme „dobar“, malo dokolice je jako korisna stvar.

Hedonistički predlozi za one za koje još ima nade:

Odvojite vreme samo za sebe, uključite muziku koju volite, isključite superego i radite NIŠTA – to je prva vežba koju ćete svakodnevno upražnjavati dok ne zalečite simptome hedonofobije;

Pustite da prvi gutljaj jutarnje kafe probudi nepce i pripremi vas za divan dan koji vam predstoji;

Neka vas kapi tople vode pod tušem zimi podsete da i male stvari mogu da budu izvor zadovoljstva;

Odaberite lepo mesto na proplanku, udahnite vazduh koji miriše na probuđenu prirodu i pustite da vam topao aprilski vetar golica lice;

Odaberite lepu trasu i dok vozite bicikl, šetate ili vozite sa otvorenim prozorima, uživajte u krajoliku, u bojama, mirisima, zvucima koji vas prate;

Kad dođete kući s posla, jednim pokretom ramena zbacite svoju poslovnu odeću zajedno sa svim brigama koje nosi, obuhvatite pogledom svoju porodicu, poljubite decu, pogladite psa po leđima i iskopčajte se sa visokonaponske mreže stresa;

Uđite u kuću s posla, sipajte sebi čašu dobrog vina, teatralno zbacite cipele sa štiklama, podignite noge na sto, i pustite zen vilu da vas zagrli;

Danas ne vodite računa o kalorijama: dobra kugla kajmaka i pršute sa Zlatibora, krigla omiljenog piva, i pustite ‘glup, ali mi se sviđa’ film bez griže savesti;

Odredite dan kad ćete vi biti sebi jedina važna osoba: ujutru sačekajte da vas probude poljupcem, ustanite kad želite, uzmite knjigu za koju nikad do sad niste imali vremena, dok na jeziku osećate ukus i teksturu omiljene hrane, neka vas mašta povede na mesta koja bude najdivnija sećanja. Uveče idite na ples, a onda zaplovite carstvom beskrajnog uživanja sa svojim dragim.

Eto, nije teško, a ni skupo, i može se… 😉

SA ONE STRANE ZADOVOLJSTVA… Read More »

U kakvom svetu živimo: Čovek suočen sa izazovima savremenog života

U kakvom svetu živimo: Čovek suočen sa izazovima savremenog života

U kakvom svetu živimo?

Ako je postojala makar i jedna osoba na ovom svetu koja je mislila da ima stabilan i jednostavan život koji ništa ne može da uzdrma, pojava Covid-19 pandemije joj je sigurno promenila stav.

Mogla sam da nabrajam razloge i prepreke koji mogu da mi ometu planove za 2020. godinu, ali čak ni kao lekar, pandemija tih razmera mi ne bi pala na pamet. A desila se i donela drastične promene u poslovnom modelu i privatnom životu.

Kaže izreka da dok mi pravimo planove, đavo se smeška i smišlja kako da nam ih pokvari. Neki ’đavo’ je sigirno bio mnogo kreativan kad je uspeo da poremeti planove na globalnom nivou. Ali, kao u svakoj priči gde se bori dobro i zlo, i u ovoj savremenoj se odvijala borba. Kad kažem borba, mislim na to koliko su kao odgovor tom đavolu ljudi bili domišljati, kako su se prilagodili i umanjili štetu.

VUCA World

U koučing svetu VUCA koncept je poznat od ranije. Skovan 90tih kao opis vojnih i geopolitčkih uslova, brzo je zaživeo u poslovnom svetu opisujući izazove modernog tržišta.

VUCA je akronim od reči

  • Volatility (Promenljivost),
  • Uncertainty (Nepredvidivost),
  • Complexity (Kompleksnost) i
  • Ambiguity (Dvosmislenost).

Najkraće rečeno, VUCA svet je dinamičan, prepun brzih i nepredvidivih promena, neizvesnosti, sa složenim, nejasnim uzročno-posledičnim vezama i uticajima koji vladaju na tržištu i u poslovnom okruženju. Covid-19 pandemija je samo naglasila značaj ovog koncepta.

Pojedine oblasti poslovanja su brzo uspele da se prilagode novonastalim uslovima, da svoje poslovne modele, asortiman proizvoda i ponudu adaptiraju i usaglase sa uslovima VUCA sveta.

Kako sam savladala izazove VUCA sveta

Kao kouč i psihoterapeut, i pre početka pandemije sam veliki deo individualnog rada sa klijentima obavljala onlajn. Mnogo pre pandemije, imala sam ideju da počnem i radionice i edukacije da držim onlajn. Ipak, na taj korak se nisam usuđivala.

Ali, kako kažu, nekad su iznuđena rešenja – najbolja rešenja. Odluku sam donela preko noći: “Sad, il’ nikad!“ Između ostalog, moja želja da pomažem ljudima je presudila. Znala sam da što te okolnosti duže potraju, to će biti više anksioznosti, paničnih napada i sigurno veća potreba za psihoterapijom.

Nažalost, to ne znači da će svi kojima je pomoć potrebna, biti u mogućnosti i da je priušte. Brzo po proglašenju karantina, počela sam sa onlajn radionicama, besplatnim, preko Zoom-a. Tada sam prvi put i čula za Zoom. Moja logika je bila sledeća: “Možda te radionice neće biti kvalitetne kakve su bile uživo, ali biće besplatne, pa kome se dopadne, može da prati, kome se ne dopadnu – neće biti na gubitku.“

Već tamo negde na trećem, četvrtom susretu, bilo je više desetina učesnika koji su nastavili da „dolaze“ i pratili ih dok god su trajale. Iako su radionice bile besplatne, učesnici su dobili puno psiholoških tehnika i alata da se nose sa nastalim okolnostima, a ja sam na kraju pandemije bila već prekaljeni onlajn predavač. Bila sam spremna na sve potencijalne neprilike koje mogu da se dese: Rezervni internet provider, pune baterije, svetla, uigrana tehnička podrška i ostalo. Ovo je prošlo bezbolno i glatko!

Moje preseljenje u drugu zemlju pre početka pandemije me je isključilo iz učešća u edukacijama budućih koučeva i psihoterapeuta. To je bila cena koju sam morala da prihvatim zbog svoje odluke da živim sa svojim suprugom u drugoj zemlji. 

Međutim, kako je nastupila zabrana okupljanja i onemogućeno održavanje predavanja uživo, naš edukativni centar je brzo reagovao i nastavu organizovao onlajn. Eto me nazad i u predavanjima! Ovog puta su budući psihoterapeuti i koučevi slušali nastavu onlajn po novim pravilima i uslovima prilagođenim radu na daljinu.

Moj poslovni život je nastavio u celini da se odvija kao i ranije, samo u virtuelnom prostoru, pa čak i intenzivnije. Više nije bilo ni one skepse oko toga da li je pomagački rad onlajn izvodljiv i delotvoran kao i oči-u-oči. Ja sam uspešno savladala izazove. Čak i moje kolege koji su bili žestoki protivnici onlajn psihoterapije, promenili su mišljenje.

psihoterapeut

Kako su neki „preživeli“ VUCA izazove?
Da li je to bilo ograničeno poslom kojim se bave?
Ili zavisi od geografskih faktora?
Ili su možda presudile osobine ličnosti, psihološke sposobosti?

Definitivno su neke grane biznisa bile više pogođene. Turizam i saobraćaj su trpeli, organizacija evenata je pukla, ugostiteljstvo je bilo pogođeno.

Ali… Veliko ALI.

Pojavili su se onlajn koncerti i virtuelni obilasci muzeja.

Telemedicina je delimično zamenila odlazak lekaru.

Banke su našle načine da bez ličnog dolaska verifikuju identitet i odobravaju kredite, mbanking je procvetao.

Obrazovne ustanove su započele onlajn predavanja, domaći zadaci prosleđivani mailom, aplikacije za komunikaciju bile preplavljene grupama.

Restorani su uveli dostavu na kućnu adresu.

Remote work, home office – gde god je bilo moguće, životni prostor je pretvorio u radni.

Poslovni život se prilagođavao novim uslovima. A kako je bilo u kući, u porodici? Zatvoreni članovi porodice na okupu kući duže nego ranije, nervoza. U malim stanovima kuhinja preuređena u jednu kancelariju, spavaća soba u drugu, dečja soba u učionicu… Ako je uopšte bilo i toliko mogućnosti.

Kako uspeti u VUCA svetu?

Da bi pojedinac opstao u VUCA svetu i sačuvao svoj posao ili biznis koji je podigao, neophodno je da poseduje određene kompetence, sposobnosti i kapacitete (3Cs: competences, capabilities, capacities).

Pored profesionalnih veština, neophodne su i odgovarajuće osobine ličnosti, emocionalne i kognitivne  kompetence, ali i razumevanje procesa rada i kapaciteti da se to realizuje.

Koja je „psihološka oprema“ neophodna čoveku da se nosi sa zahtevima VUCA sveta i da li se to može naučiti?

Da li možemo steći psihološke alate da se nosimo sa neizvesnošću, nestabilnošću, sa brzim promenama, nejasnim i višefaktorski uslovljenim okolnostima poslovanja?

Da, možemo.

Kako se prilagoditi promenama i ojačati svoju unutrašnju strukturu?

Nastavak sledi.

psihoterapeut

U kakvom svetu živimo: Čovek suočen sa izazovima savremenog života Read More »

Hejt bez provere: Koučing na udaru predrasuda i neobaveštenosti

Hejt bez provere: Koučing na udaru predrasuda i neobaveštenosti

Stalno iskaču po društvenim mrežama neki tekstovi, emisije, komentari onih koji hejtju koučing. Nekada se umesto „hejtuju“ koristila jednostavna srpska reč – „pljuju“.

Pa hajde da se vratimo toj staroj terminologiji i ove ljude nazovemo prostim jezikom „pljuvači po koučingu“. Sudeći po jeziku i tonu koji koriste kada govore o ovoj korisnijoj disciplini u privatnom ili poslovnom životu, čini se da je „pljuvači“ adekvatniji naziv.

Neke od pljuvača sam pitala šta oni znaju o koučingu i da li su ga nekad koristili, ili bar da li poznaju nekog profesionalnog kouča, i dobila sam zanimljive odgovore.

E, sad ću da vam ispričam jednu pričicu. Pomislićete da možda nema veze sa temom koju sam navela, ali budite strpljivi pa ćete doći do poente. 😊

Do svoje dvadeset i neke godine, svi su me stalno nutkali da probam kajmak. Samo kad bih ga videla, okrenula bi mi se utroba, a lice mi se iskrivilo u grimasu gađenja. Umesto pristojnog „Ne, hvala“, moj odgovor je bio jedno glasno i nevaspitano „Bljak!“.

Onda se jednom desilo da sam položila neki veliki ispit, i priredili su mi žurku iznenađenja. Žurka je bila, očigledno, više namenjena organizatorima nego meni, jer su me smlaćenu i komiranu iz sna probudili sa jednim: “Surprise, žurka specijalno za tebe!“.

Kao posebno iznenađenje, ekipa je donela i klopu i piće, pa me time malo i oraspoložiše jer od silnog umora, nisam stigla ni da jedem, nego sam se strovalila u krevet pa sam bila gladna kao vuk. Odvedoše me do stola s hranom i kažu: „Najbolja jagnjetina i kajmak u okolini!“ Nisam znala da li da plačem ili da ih izbacim! Ni jagnjetinu ni kajmak nikada nisam želela da probam. A ako je postojalo nešto što sam mrzela više od kajmaka – to je bila jagnjetina!“

Pošto im nije palo na pamet da je tako nešto moguće i da neko ne voli i ne uživa u nečemu što je tako ukusno i savršeno, nisu se setili ni neku salatu da donesu, niti bilo šta drugo. Krče mi creva, boli me glava koliko sam gladna a oni oko mene u slast mljackaju i piju. Pomislih: “Pa hajde, nećeš da umreš, uzmi malo jedi, ovi neće otići do jutra a ti ne možeš da izdržiš dok prve pekare po okolini ne počnu da se otvaraju.“

Uzmem parče jagnjetine, primaknem nosu – ne, ja ovo ipak ne mogu. Naterah sebe ipak da uzmem zalogaj, ali mi nije bilo ukusno. Hajde da probam ovo drugo, manje zlo. Namažem malo kajmaka na toplu lepinju, zagrizem… i gle čuda! Pa to i nije tako loše!

Prvi put u životu u svojoj 20 i nekoj sam probala kajmak. Mnogo mi se dopao. Pojedoh celu lepinju sa kajmakom pa pomislih: “Šta su ti predrasude. Da sam danas umrla, ne bih znala da je ovo ovoliko dobro! Ostala bih uskraćena za nešto toliko ukusno!“.

E sad, decenijama posle toga, kajmak rado jedem kad naiđem na neki dobar, ali jagnjetinu još uvek ne. Odbija me miris i kao dominantni biljožder, ipak nikad nisam postala ljubitelj jagnjetine.

Je l' sad kapirate šta sam htela da kažem?

Od onih intervjuisanih pljuvača po koučingu, čula sam da su slušali neke „koučeve“, da su čitali „postove nekih koučeva“ i da su tako došli do niza uverenja:

  • Koučevi su prodavci magle
  • Dele glupe savete
  • Mlate pare a i praznu slamu pričajući neke generalne i otrcane rečenice
  • Promovišu pozitivno mišljenje i mantranje i vizuelizacije i govore da se tako zgrće bogatstvo
  • Da je koučing „izmišljena profesija i da manipuliše nekim jadnicima“
  • I još mnogo toga u istom duhu…

 

Pokazaše mi i šta su čitali po društvenim mrežama. Neki su mi naveli i primere „koučeva“ koje su slušali negde. Niko od njih nije nikada bio na koučing seansi.

Kad sam pogledala te „koučeve“ i pročitala par tih postova, pomislih: “Pa super, u pravu ste, ovo jeste jedna gomila gluposti i ovo jesu pisale neke budale. Ali znate šta: Niti su ovo koučevi, niti je ovo koučing!“ 

Zanimljivo je da niko od tih pljuvača nije uzeo da malo istraži, da se raspita, da potraži neke relevantne izvore i sajtove, već su na osnovu objava i postova koje su postavili samozvani koučevi, koji zvuče kao stand-up komičari i šarlatani, formirali mišljenje pa i uverenja o koučevima i koučingu. Uz to su koučing okusili manje nego ja jagnjetinu! Kad bolje pogledah, neki od tih koje su oni označili kao koučeve, uopšte se i nisu nigde predstavili kao koučevi, više su neki influenseri, motivacioni govornici, šta li… Dakle, čak su i to iskrivili!

Eto, tako sam i ja o kajmaku imala predrasude i uverenje da je to nešto gadno i odvratno sve dok prvi put nisam probala. Pa kad sam probala i dopalo mi se, onda sam se i raspitala da mi objasne kako se dobija kajmak, i zašto je tako prokleto ukusan!

Ali šta ćeš, ljudi su često površni. Uhvate tu i tamo po koju reč, ne udube se, ne istraže pa kreiraju iskrivljenu sliku o nekome, nečemu.

Koučing nije za svakoga.

Koučing nije deljenje saveta, a nekima baš možda više može pomoći bakin savet, savet drugarice, možda su ipak za psihoterapijski rad, za čitanje neke knjige.

Ali ne i za koučing. Kao što nekima jagnjetina nikad neće biti ukusna… Koučing, pre svega, pomaže u proširivanju kapaciteta i ostvarivanju potencijala.

Da bi koučing delovao, potrebno je da imaš kapacitet za to – da ono na čemu radiš s koučem ima na šta da se „primi“.

Ako ga nemaš, džaba ti i najbolji kouč i psihoterapeut. Nemaš „nepce“ za to, kao što neki nemaju za jagnjetinu.

Naravoučenije: Nemojte biti puni predrasuda, ne pljujte i ne hejtujte. Možda promašite u životu nešto tako dobro, ukusno i hranljivo kao što je kajmak ili koučing.

Valjda je ovaj tekst razumljiv za sve. Ako ne kapirate koučing, onda će vam možda priča o kajmaku biti dovoljno bliska.

Kao kouč, sa klijentima često radim na kreiranju razvojnog, optimističnog, radoznalog, preduzimljivog i istraživačkog majndesta (mentaliteta). Samo takvi mogu da se usude da „probaju kajmak“. Ljudi koji ostanu zatvorenog uma, bez inicijative i vizije, ostaju uskraćeni za najlepše ukuse.

I da rezimiram ukratko: “Ne pljujte koučing dok ne zagrizete. Ako imate isto mišljenje i nakon što ste zagrizli – ispljunite!”

 

 

Nastavak:

Kako odvojiti žito od kukolja tj. razlikovati kouča od šarlatana

psihoterapeut

Hejt bez provere: Koučing na udaru predrasuda i neobaveštenosti Read More »

Da se nikad ne ponovi!

Uspomeni na 07.05.1999.
Mojim komšijama iz ulice Ljube Nenadovića u Nišu,
i pokojnom deda Triši.
Počivajte u miru.

24. mart 2019. godina. Začule su se sirene. Sledila mi se krv u žilama!

Ko bi rekao da je prošlo dvadeset godina?!

Moj grad danas ‘obeležava’ 20 godina od početka NATO bombardovanja. Obeležava? Životi Nišlija su te 1999. dovoljno ‘obeleženi’. Neko se setio da se obeleži i 20 godina. Da se sipa so na (ne)zalečene rane.

Sedela sam u svojoj dnevnoj sobi kada su se začule sirene da ‘obeleže’ 20 godina od početka bombardovanja. Stegao mi se želudac, srce počelo dalupa, dišem, a nemam dovoljno vazduha, steže u grlu… Bujica psovki na usnama. Sirene za vazdušni napad 20 godina posle? Kao da se ništa i nije promenilo za 20 godina… Ne znam je l osećam bes, ili tugu, ili je samo evocirano sećanje na taj dan izazvalo ovo gušenje.

Danas su se ljudi dosećali gde su bili 24.3. pre 20 godina. Ja sam sa svojim tadašnjim dečkom i našim drugovima spremala večeru kad su se začule sirene. Javljaju da su avioni poleteli iz Aviana. Ne znam ni gde je taj Aviano. Ma kakvo bombardovanje na kraju XX veku i to u Evropi? Nema ništa od toga. Malo nas plaše. Neverica. Neverica, ali malo i neka frka. Jedan moj drug je svratio nešto da nam donese i uplašen brzo otišao. Malo smo ga zadirkivali, kukavica.

Šta ćemo? – pitam ja. Kaže moj dečko: Da jedemo! Ako treba da poginem noćas, neću bar da budem gladan! Moj Debeli. Nasmejao nas sve i sedosmo da jedemo.

Tako je počelo…

A onda je vrag odneo šalu. Došao je  i taj 7. maj.

Tog dana u Ljube Nenadovića u Nišu, nas dva zaljubljena, tek razbuđena studenta, iznenadila je vriska od spolja, buka aviona i praštanje bombi.

Dok sam pokušavala da protrčim kroz hodnik i sakrijem se u zagrljaju svog dečka, oko glave su počeli da proleću komadi polomljenog stakla, drveta… ko zna čega. Sklupčala sam se u dovratku i pokušavala da zaštitim glavu. Mogla sam da vidim i da čujem njega. Vikao je:‘Mali, mali, gde si?‘

Zasipalo nas je staklo, malter… Bili smo svega nekoliko metara jedno od drugog, ja sam njega čula, ali nisam mogla glasa da pustim da mu kažem da sam dobro. Samo sam gledala u njega i molila se da ga nešto ne pogodi. Nisam mislila na sebe. Nemam pojma koliko je trajalo. Samo je jednog trenutka prestalo praštanje.

Poletela sam ka njemu, ka Bobanu. Plakali smo, ne nismo plakali: gušili smo se u suzama. Nismo reč mogli da izgovorimo.

Vrisak iz dvorišta:‘Trišo, Trifune!’

Izleteli smo u dvorište. Deda Triša je ležao pred vratima. Miris…neki…nepoznat. Nešto gori, da, ali nije to TAJ miris paljevine. Štipa sluzokožu nosa, oči… Dok sam napravila dva koraka do dede, po sivom betonu se razlivala lokva krvi. Crvena, jarko crvena krv na sivom betonu. Užasno crvena krv.

‘Loše, ovo je mnogo loše. Ovoliko krvi, ovako crvene krvi.’

Nikad nisam videla toliko krvi. Sagla sam se i opipavala puls. Otvorio je oči. Deda Triša je imao lepe, bistre plave oči. Nešto je pokušavao da kaže. Nismo mogli da čujemo, ali smo ga umirivali. Ne znam odakle krvari. Toliko krvi okolo… Odakle dolazi? Boban je izašao iz kuće sa zavojima, gazama. Sigurno su sekunde bile u pitanju a u glavi mi se razvijao film. I on i ja iz medicinske struke. Kao na autopilotu radimo sve što treba. Nesvesni pokreta ruke, nesvesni toga da smo upravo izbegli SMRT.

 

Neverovatno kakve nam se gluposti pojave u glavama: Zašto ne spremaš ispit iz hirurgije nego internu?! – prekorevam sebe…Da spremaš hirurgiju sad bi bila sigurnija u to što radiš! Nije vreme da sebe pitaš glupa pitanja! – vodim dijalog u svojoj glavi. Pocepali smo nogavicu. Mlaz krvi iz butne arterije. Pritiskala sam arteriju dok je Boban tražio neku povesku. –Mali, imamo rupu u spavaćoj sobi, sve je srušeno, sve!

Sledila sam se: u toj sobi je do juče spavala moja tetka i njena mala ćerka. Bila nam je uvek puna kuća od početka bombardovanja, jer za Boga miloga, mi smo na najbezbednijem mestu u gradu – pored bolnice i hitne pomoći! Niko ne bombarduje bolnicu! U toj sobi je spavalo nekoliko naših prijatelja.

Podvezali smo nogu i prestalo je krvarenje. Pogledala sam okolo. Neki čudni žuti padobrančići svuda oko nas. Oštar miris. Nana Ruža plače. Na par metara od mene komšinica Maca, skamenjena. Opet roj glupih misli: –Šta blene, što ne radi nešto, pa ona je sto godina medicinska sestra!

-Ostani s njim, idem u hitnu da uzmem nešto, nađem Vanju. Naša drugarica koja radi u Hitnoj. Da me neko pita zašto sam to uradila, ne bih umela ništa pametno da odgovorim. Jednostavno sam znala da tako treba. Ostavljam Bobana sa njegovim deda Trišom. Kod kapije sam preskočila nekoliko onih padobrančića, videla da mi je auto sav izrešetan, gori nekoliko drugih automobila, u dvorištu preko puta beživotno telo našeg komšije, čuje se plač, gledam izbezumljena lica svojih komšija, u susednom dvorištu mrtav komšijski pas… onaj miris… štipa nos, oči…

 

Neko me povukao za ruku tu kod kapije. Dvojica vojnika. ‘Gde ćeš, vrati se!‘ Potrčala sam prema hitnoj. Na vratima me presrela Vanja. „Jeste li svi dobro? Ne smemo da krenemo dok traje uzbuna! Ne smemo! Zašto su ti ruke krvave? Jeste li svi dobro?“

Nisam ni primetila da su mi ruke krvave. Jedva sam došla do daha. „Deda Triša… Deda Triša je ranjen. Zaustavili smo krvarenje. Boban ga čuva. Iskrvariće Vanja, iskrvariće! Ima još ranjenih. Daj mi nešto od materijala! Mi ćemo! Tamo sve gori!“

Držala me za ruku i vodila kroz hodnik. Nemam pojma šta mi je dala, potrčala sam nazad. Bilo je vruće. Bila sam u pidžami i u patikama. Trčala sam. Bolele su me noge. Samo se jedne mislim sećam u tom trenutku:„Ko zna kako će jednog dana ovo da nam se vrati…ko zna…“

Dvorište je bilo zatvoreno. Presreli su me vojnici. „Ja sam iz te kuće, pustite me.“

„Ne smeš, kasetne bombe su svuda!“

„Ali tu su mi…“ pokazivala sam rukom prema dvorištu, držala zamotuljak sa medicinskim materijalom.

Pružio mi je ruku i uveo u dvorište. Deda Triša je duboko disao. Na trenutke je otvarao oči. Boban ga je držao za ruku i milovao po glavi. Nije krvario više.

Ušla sam u kuću. Nameštaj izrešetan, polomljeni prozori, iznad mog radnog stola ogromna rupa u plafonu, na stolu nagorele knjige iz interne medicine i psihijatrije. „Šit, kako ćeš sad da učiš?! A taman si podvukla knjigu!“ – opet glupe misli.

Šta sam uzela iz srušene kuće? Boks Lorda iz šteka! Uzela sam cigarete!

Sirena oglašava prestanak vazdušne opasnosti. Izlazim napolje. Puno dvorište ljudi u uniformama. Stavljaju neke gume oko onih padobrančića. Tad ukapirah da su TO TE kasetne bombe i da sam ja bukvalno preskakala bombe. Komšinica Maca grli i teši nanu. Neverovatno, potpuno sam smirena, pribrana.Odjednom još više ljudi u dvorištu. Stigla je hitna. Pomažemo ekipi. Bez reči. Uigrano. Kao da godinama to radimo.Zbrinuli su deda Trišu. Vanja mi nešto govori. ‘Ne, neću ništa, ne treba mi sedativ. Dobro sam.’

„Šta ti je to na pidžami? Jesi li dobro?“ – Maca mi se unosi u lice, uznemirena je.Pogledam: na pidžami, na leđima imam rupe od gelera, obgorele, mnogo njih.

Neka galama na drugom kraju dvorišta. Moj tata! Tata se probio kroz zatvorene ulice, po vazdušnoj opasnosti, kako je znao?Kako je samo saznao? Čim me je zagrlio, klonula sam, jecala sam. Više nisam osećala ni ruke, ni noge, samo sam se skljokala. Pa mene su geleri promašili za milimetre! Ja sam slučajno nepovređena. Maca mi podiže majcu i gleda leđa. Nigde ogrebotine!

Boban me grli i šapuće:’ Preživeli smo, mali. I deda Triša će biti dobro. Idi sa tvojim tatom. Deda Trišu voze na hirurgiju. Idem s njim, kum Bane dežura. Doći ću čim budem mogao.’

Stegla sam deda Triši ruku. „Vidimo se kad se oporavite deda“. Slabašan osmeh i lagan stisak rukom. Nisam znala da se više nikada nećemo videti. 

 

Potpuno sam otupela od tog trenutka.

Neko me nešto pitao, ostala sam bez glasa. Do pre nekog trenutka sasvim pribrana, sad sam potpuno klonula. Nemam snage da zapalim cigaretu. Tata me grli i drži. Priča mi nešto. Ništa ne čujem. Nemam predstavu o vremenu.

Naša kuća i dvorište su zatvoreni. Prebacili su nas kod komšije. Maca ide okolo, teši komšije, daje lekove, vodu… Pojavljuje se Boban. Pruža ruke prema meni i kaže: ‘Biće sve ok. Dobro je deda. Bane je tamo. Pustili su me u kuću da uzmem stvari. Ništa nemamo da obučemo, sve je izgorelo u garderoberu, samo ono što je bilo na čiviluku.’

Daje mi svoju majcu. Svlačim plavu pidžamu sa rupama od gelera. „Mali, mali, pa ti si zamalo poginula!“ Plačemo zagrljeni.

Sav prtljag nam je boks cigareta. Odlazimo kod mog tate. Prolećni dan. Pronalazimo neku garderobu. Zvoni telefon. Tada nije bilo mobilnih telefona. Samo fiksni. Tata se javlja i pruža slušalicu Bobanu.

‘Ko je to, tata?’

‘Bane.’

‘Šta je bilo?’

‘Deda Triša…’

Bobanu se kotrlja suza niz lice. Samo mi je spustio glavu na rame.

‘Umro deda.’

‘Ali kako? Pa zar Bane nije rekao da će biti dobro i da su ga odmah uveli u salu? Kako bre?’

‘Ne znam. Blast, šta li. Mnogo unutrašnjih krvarenja.’

…Groblje.

Užasno vruće.

Deda Trišina sahrana. 

Tuga. Sahranjuju i komšije.

Svi iz ulice Ljube Nenadovića su tog dana bili na groblju. Kroz jecaj se smejem Banetovim šalama. Pokušava da mi malo preusmeri misli.

Banetova mama mi prilazi i grli me. „Boban mi je danas rekao da ne zna da li bi preživeo da se tebi nešto desilo“.

Ugušiću se, ugušiću se od suza, ne mogu da udahnem, ne mogu da progutam knedlu u grlu…

Čega se još sećam?

Na povratku sa groblja, povezli smo nekog čoveka u uniformi. Vraća se s Kosova. Na mom autu nigde stakla, izrešetan potpuno, ali se kotrlja. „Uuuuu  jebote, ovo gore od mog tenka!“. Ne sećam se šta je posle toga bilo.

Neke scene se nikad ne zaboravljaju.

Neki mirisi, boje, misli, ostaju za sva vremena, urezani zauvek. Krv na betonu. Sivo-crveno–lokva crvene krvi na sivom betonu… Taj čudni miris koji štipa nozdrve i od koga suze oči… Bobanov glas kako viče dok ga zasipa staklo, njegov izraz lica kad se pojavio na vratima i rekao ‘biće sve ok, dobro je deda’… osećaj dok sebi postavljam pitanje ‘kako će ovo jednog dana da nam se vrati’…’Boban je rekao da ne zna da li bi preživeo’…

Nikad neću zaboraviti.

Kad sam mislila da sam zaboravila sve, videla sam film o tom danu. U jednoj sceni je jedan momak u sivoj dukserici uzimao nosila da na njih položi svog ranjenog dedu. Jedna žena je kroz vrisak izgovarala ime svog muža. Jedna devojka duge plave kose u plavoj pidžami prošla je kroz kapiju i zaobišla kasetne bombe… Posle toga više nije bila ista. U dokumentarnom filmu u jednoj sceni deda u lokvi krvi, komšije, naše dvorište…

Ne, ne može se zaboraviti…

 

…Godinama nisam mogla da podnesem kombinaciju sivo-crveno. Na snimanju neke emisije su tražili da obučemo pripremljenu sivo-crvenugarderobu. Ja nisam mogla, drhtala sam, a nisam znala zašto.

Godinama ne živim u toj ulici ali uvek kada prođem tuda, stegne mi se u grlu, navru suze…

Godinama nisam mislila o tom 7. maju.

Godinama pokušavam da zaboravim zvuk sirene…

Sve do svoje psihoterapije. Na jednoj svojoj psihoterapijskoj sesiji sam ispričala ovaj događaj. Moj psihoterapeut je rekao:“bože, koliku ste traumu preživeli!“ Tek sam tad shvatila. Dotle je nisam bila svesna. Mnogo posle toga sam počela da oblačim sivo-crvenu kombinaciju. Zvuk sirene nisam zaboravila, i dalje izaziva grč u stomaku.

Danas znam odgovore na neka pitanja koja sam postavljala tog dana.
Znam kako mi se vratilo.
Više ne trčim.

Da se nikad ne ponovi! Read More »

Kako nam Svemir izaziva nemir

Kako nam svemir izaziva nemir

„Da bismo zaista znali i razumeli kako univerzum funkcioniše, moramo podići naša istraživanja iznad visine misli i osećaja, i zaći u arenu direktnih, ličnih iskustava. Tu sinhronicitet postaje ključ koji otvara najveće misterije univerzuma’ “

David Wilcock

Nekada sam mislila da neuki ljudi robuju svojim predrasudama, a onda sam shvatila da ništa manje ropstvo nije ni kada robuješ svom znanju, pa makar ono bilo potvrđeno diplomom fakulteta.

Ono što pročitamo u referentnim udžbenicima postaje neka vrsta aksioma: ne proveravamo dalje i ne sumnjamo. Godinama smo slušali da geni determinišu naše osobine, pa i karakter i ponašanje; a onda epigenetika kaže da su geni poput arhitektonskog nacrta: daju skicu kuće, ali graditelji određuju ostalo. 

Teza da svojim mislima možemo uticati na genetsku strukturu, ozbiljno je poljuljala sve ono što sam godinama učeći i baveći se medicinom prihvatila.

Iskoračiti iz kutije...

Okolnosti u mom životu su tada bile takve, da su mi dani bili ispunjeni borbom sa samom sobom i činilo se da bi rešenje moglo da postoji, ali je cena bila prevelika – odrekni se velikog dela onoga što te medicina naučila i što je tvom razumu logično i prihvatljivo.

Bolest i sve oko nas ima uzrok i posledicu, otkriješ uzrok – odrediš kauzalnu terapiju; ne znaš uzrok – tretiraj simptome. To je sasvim logično, a sve mimo takvog sistema pogrešno je i neprihvatljivo. 

Dva i dva su četiri, posle dana dolazi noć; moguće je samo ono što racionalno možemo objasniti… Sve je to tačno, osim kada nije!

I tako je univerzum rešio da mi pokaže da sam u zabludi, a da je moje znanje, zapravo, ograničenje koje nije ništa bolje od predrasuda osobe uskih vidika.

Razmišljajući o alternativno-medicinskim metodama, odbacujem ih: to ne može da radi jer, prosto, nismo tako učili.  Iz jednog sna sam se probudila uznemirena. Prvi put sam doživela jedno takvo iskustvo: vrlo živ san u kome sam posmatrala sebe dok spavam. Sa visine, gledala sam sebe dok spavam. Videla sam brze pokrete očnih jabučica, mrštenje čela i stiskanje pesnica. Probudila sam se dezorjentisana, uplašena… Zgrabila sam papir i olovku i do detalja zapisala svoj san.

I dalje zbunjena, otvaram mejl i čitam u neverici – upravo je stigao poziv za predavanje na temu o kojoj sam razmišljala pre nego što sam ušla u popodnevnu dremkicu. Poznati predavač, hvaljen i osporavan. Slučajnost!? Pa šta drugo?!

Pokušavam da protumačim svoj san. U snu su na jednom mestu bili ljudi koji se nikad nisu sreli, neke volim a druge ne, crni i beli, poznati i strani; spojila sam omiljena i mrska mesta… nespojivi ljudi, mesta, osećanja. Prisećam se onoga što sam naučila o tumačenju snova. Izgleda da je u tom snu moje nesvesno saželo svu borbu misli ovih dana: svako ZA i PROTIV, poznato i nepoznato, u šta verujem i sumnjam.

Odlučujem da svoju zbunjenost prekinem i odlazim da kupim novu knjigu omiljenog pisca.

Ulazim u knjižaru, tražim je i slučajno obaram knjige sa police. Pokupljam ih i još jednom –iznenađenje! Oborila sam knjige autora za čije predavanje sam dobila obaveštenje.

Smiri se – govorim sebi. I to je još jedna slučajnost –  pokušavam da racionalizujem.

Plaćam knjigu po koju sam došla.

Ulazim u auto i sa radija čujem pesmu:

 

We know you, they know me
Extrasensory
Synchronicity.

A star fall, a phone call,
It joins all,
Synchronicity.


It’s so deep, it’s so wide
Your inside
Synchronicity… *

(Police, Synchronicity I)

Nasmejem se. Hm, neko mene ovde zaj**va pa mi pušta pesmu o sinhronicitetu? Još jedna slučajnost!?

Uzimam knjigu i više nemam argumente da je sve samo slučajna slučajnosti. Sva zbunjena shvatam da sam „greškom“ kupila knjigu koju sam oborila, umesto one po koju sam došla!

Sad je dosta – govorim sebi – ovo je više od slučajnosti!

Setim se anegdote o kojoj je K.G. Jung pisao: dok je pacijentkinja na seansi opisivala svoj san sa skarabejom, u prostoriju je uleteo jedan baš takav. 

Ovo moje je više od situacije gde pomisliš na nekoga, a on se pojavi iza ćoška!

Šta mi sad ovo Univerzum poručuje?
Jesu li ovo „znakovi pored puta“?

Prvo se moja dnevna dilema pretvorila u san, probudila me notifikacija o pristiglom obaveštenju za predavanje gde će se o tome govoriti, u knjižari obaram knjigu čiji je autor upravo taj predavač, u autu mi sa radija odjekuje pesma o sinhronicitetu i shvatam da sam potpuno nehotice uzela upravo knjigu tog autora! Malo mi je previše slučajnosti.

...Sinhronicitet!

…Jedino objašnjenje koje mi pada na pamet. Jung je mnogo godina potrošio istražujući prirodu slučajnosti i utvrđujući načela neuzročnog povezivanja. Niz ovih sinhronicističkih događaja u mom životu podstakao me je da tražim više o ovoj pojavi. Kopkalo me je pitanje: da li mi zaista Univerzum nešto šapuće? 🤨 

Oni koji se zanimaju za psihološke teme, a istovremeno i za zakone (kvantne) fizike, energije, vremena i prostora, Boga, tvrde da nema bolje teme koja sve to dotiče, od sinhroniciteta.

Uzimam „Tumačenje prirode i psihe“, kao da mi se mešaju „babe i žabe“. Opet se moj mozak buni protiv nepoznatog i teško razumljivog.

–  Ali ipak Jung piše o tome, onda je sigurno stvar u ograničenjima tvog uma, ne u nekoj ‘šarlatanskoj’ teoriji koju ti ne razumeš – umiruje me moj racio.

I opet radi sinhronicitet: otvara se web stranica sa Jungovim citatom:

“Ako čovek ne razume drugu osobu, on će težiti da je smatra budalom”.

Pomislim da to ipak ne znači da ta osoba zaista i nije budala ali čitam dalje.

Naprežem svoje moždane vijuge i koncentraciju da razumem šta čitam. Jung objašnjava da je uzročnost filozofski princip na kome se temelji koncept prirodnog zakona. Kako je veza između uzroka i posledice samo statistički vredna i relativno istinita, onda i načelo uzročnosti ima ograničenu primenljivost u objašnjavanju prirodnih zbivanja, pa pretpostavlja postojanje i nekih drugih faktora.

Jasnije rečeno: događaji mogu imati neku uzročno posledičnu vezu, ali ne moraju. Nekada je povezanost između događaja očigledna, ali je potpuno neobjašnjiva, što znači da mora da postoji i neko drugo objašnjenje za to.

Ili još jasnije: kad šetaš ulicom i pomisliš na nekog koga nisi video, čuo godinama a on se baš pojavi iza ćoška – onda je teško ignorisati ideju da su tvoje misli bile proročke ili da si mislima prizvao taj događaj.
Ako između tvojih misli i pojavljivanja te osobe ne postoji uzročno- posledična veza, što se to onda, do đavola, desilo?!

Da sam o ovome razmišljala pre nego što mi se desio ovaj niz sinhronicističkih događaja, teško bih poverovala da neke ’posledice’ nemaju svoj uzrok. Prihvatljivije bi bilo, da kao što su munja i grom bili neobjašnjivi primitivnim narodima zbog ograničenosti njihovih znanja, proglasimo nešto natprirodnom pojavom ili negiramo. Ali, desilo se!

“Otvoren sam za vođstvo sinhronicitetom i neću dozvoliti da očekivanja ometaju moj put”  

Dalaj Lama

Jung naglašava da su mnoge pojave ‘sumnjive’ uzročno-posledične veze, i pita da li postoji neko opšte polje gde neuzročne pojave nisu samo moguće, već i istinite činjenice. Da, to je svet slučaja, gde slučajna pojava izgleda uzročno nepovezana sa činjenicom. Broj neuzročnih pojava je manji od uzročnih, pa se manje bavimo njima.

Jung je pojavu nazvao sinhronicitet jer je istovremeno pojavljivanje dva smislena, ali ne i uzročno povezana događaja, smatrao bitnim merilom. Tako ovaj pojam ukazuje na vremensko podudaranje u pojavljivanju uzročno nepovezanih događaja koji imaju isto ili slično značenje.

U „Duhu psihologije“, sinhronicitet je definisao kao psihički uslovljenu relativnost prostora i vremena. Prostor i vreme imaju svoje uporište samo u toku duhovnog razvoja. U odnosu prema duši, oni su ‘elastični’ – kao da zavise od psihičkih uslova i ne postoje sami po sebi, već ih svesni um samo pretpostavlja.

U životu nailazimo na događaje koji su tako smisleno povezani da bi njihovo slučajno podudaranje bilo neverovatno. Kad ne možemo pronaći smislenu podudarnost, mitologija, religija, simbolika daju nam tu vezu (arhetipski simbolizam).

Objašnjavajući na primerima iz kliničke prakse, Jung je opisao tri tipa ovih događaja:

  • Sinhronicistički događaji počivaju na istovremenom pojavljivanju dva različita psihička stanja: jedno je normalno stanje (ono je uzročno objašnjivo), a drugo, presudno iskustvo, ne može se izvesti iz prvog (sinhronost misli ili osećanja sa spoljnim događajem),
 
  • Vremenski udaljeni događaji koji se doživljavaju kao psihičke slike u sadašnjosti (san, vizija, predviđanje nečega što će se desiti u budućnosti)
 
  • Neočekivani sadržaj koji je (ne)posredno povezan sa stvarnim spoljnim događajem (san ili vizija događaja koji se odvija na udaljenom mestu).

Sinhronicitet zato znači istovremenost određenog psihičkog stanja sa spoljašnjim događajima koji se pojavljuju kao smislena veza trenutnog subjektivnog stanja.

Jung uzrok sinhroniciteta traži i u Bogu (naklonjeniji je istočnjačkoj filozofijii boga), u alhemiji, astrologiji… Time ukazuje na bitnu osobinu ove pojave: neshvatljivog je karaktera, pa iako je ova pojava vidljiva, u isto vreme je i teško dokaziva. Aludira da je sinhronicitet iznad vremena, prostora i uzroka.

Sad mi je jasnije kakva je ovo igra!

Jedna stvar je ostala nejasna: kako da razumemo i tumačimo poruke koje nam stižu na ovaj način?

Za početak, odlučila sam da ne ignorišem ove znake: uzimam računar i potvrđujem prisustvo predavanju.

A šta se tek na predavanju desilo, kako se niz nastavio, e, to ću vam pričati neki drugi put… 

Samo da posložim sve u glavi, ali i da izađem iz kutije. Što je mnogo, mnogo je! 😊

Kako nam Svemir izaziva nemir Read More »

Kako raskrinkati manipulaciju

Kako raskrinkati manipulaciju?

Većina ljudi tvrdi da znaju šta je to manipulacija i da mogu prepoznati manipulatore. Ispravnije: većina ljudi MISLI da zna i da može prepoznati manipulaciju!

Kad sam počela da držim treninge asertivne komunikacije (instruktorske – za buduće trenere asertivne komunikacije, ali i iskustvene kurseve za ljude koji žele da unaprede svoje komunikacijske veštine), bila sam prilično razočarana.

Svi polaznici ovih treninga znaju da je manipulisanje strategija kojom pojedinci ostvaruju svoje interese na ’pokvaren’ način i znaju da je manipulacija loša. Ono što me je razočaralo, jeste činjenica da većina manipulaciju smatra neophodnom i ponekad pozitivnom.

Zato, na početku svake priče o manipulaciji, raščistimo nešto:

🙃 Može se i bez manipulacije

😞 Manipulacija nikad nije pozitivna

😌 Manipulacija nikad nije bez posledica po žrtvu, ali i po manipulatora i njihove međusobne odnose

🧐 Na treningu NE učimo tehnike manipulacije, već učimo kako da manipulaciju prepoznamo i kako da odgovorimo na nju.

„MANIPULACIJA – UMETNOST UTICAJA NA PONAŠANJE“

Manipulacija je vid ponašanja koje uključuje različite strategije čiji je cilj da drugu osobu natera da misli, da se oseća ili ponaša na način kako to odgovara manipulatoru. Manipulacija je veština uticanja na ponašanje.

MNOGE naše aktivnosti imaju za cilj da utiču na ponašanje drugih, ali NE uključuju manipulaciju, ali, u osnovi SVAKE manipulacije se nalazi uticaj.

Dakle 👉 postoji uticaj bez manipulacije, ali ne i manipulacija bez uticaja!

U čemu je razlika i koje su osnovne odlike ovog tako rasprostranjenog oblika ponašanja?

Šta su to asertivna prava?

Univerzalna prava svakog čoveka da izrazi svoje mišljenje, stav, osećanje, nezavisno od toga gde živi, kog je uzrasta, pola, obrazovanja, vere…

ali da time ne ugrožava prava drugih!

👍 Jedno od osnovnih ljudskih prava jeste pravo da sami pravimo izbore i da donosimo odluke. Naravno, ovo pravo sa sobom nosi i odgovornost – odgovornost za posledice sopstvenih izbora.

👍 Imamo i pravo da sledimo sopstvenu logiku.

👍 Imamo pravo da radimo ono što je u našem najboljem interesu.

👍 Imamo pravo da kažemo NE i tako odredimo granice…

To su, tzv. asertivna prava i kad razmislimo o njima, malo je onih koji će reći da ne znaju da imaju ova prava. Vrlo smo svesni svojih prava, toga da nam ona samim rođenjem pripadaju, da su univerzalna, da važe nezavisno od geografije i rase.

Problem je u tome što mi ta svoja prava ne koristimo uvek!

Posebno u sredinama gde tradicija i kultura ostvarivanje prava poistovećuju sa agresivnošću i sebičlukom. Moram da istaknem da su po ovom pitanju posebno ugrožene žene. Zato ponekad, pričajući o asertivnim pravima, u šali kažem da treba izdvojiti ’ženska asertivna prava’ među kojima bi prvo glasilo: Imam pravo da imam ista prava kao i muškarci.

Sad možete pitati 👉 kakve veze ta asertivna prava imaju sa manipulacijom?

Različiti su razlozi zbog kojih mi gazimo svoja prava ili puštamo druge da ih pogaze:

😐 nedovoljno razvijene emotivne sposobnosti za obradu emocija,

😐 greške u misljenju,

😐 socijalni strahovi (strah od odbacivanja, neprihvatanja, etiketiranja…),

😐 vaspitanje (pre ’dresura’ nego vaspitanje),

😐 socijalna (ne)inteligencija…

Sve to dovodi do smanjenja naše asertivnosti tj. samopotvrdnog, iskrenog, direktnog i otvorenog ponašanja. Što je niži stepen asertivnosti, to smo podložniji manipulaciji. Tako lakše prelazimo preko svojih prava i dozvoljavamo drugome da ostvari svoje interese umanjujući naš prostor za samostalno donošenje odluka.

Kako manipulator manipuliše?

Manipulator svoj interes ostvaruje tako što aktivira različite psihološke mehanizme, procenjuje kontekst situacije, koristi različita indirektna sredstva za ostvarenje cilja, kontroliše druge, bezobziran je u odnosu na žrtvu i misli samo na sopstvenu dobrobit, nesvestan poniženja koje nanosi žrtvi…

Nije stvar samo u tome što manipulator dobija moć da utiče i kontroliše žrtvu. Najstrašnije je to što se žrtva svodi na objekat kome se oduzima pravo na sopstveni izbor i odluku.

Manipulacijom se negira slobodna volja druge osobe.

“Pozitivna” i negativna manipulacija

Kao što mnogi laži dele na bele i crne, tako ima onih koji manipulaciju dele na pozitivnu i negativnu. Pozitivnu manipulaciju definišu kao sve ono što osoba čini “za dobro druge osobe”. Možda bih se složila sa tim kad se radi o trogodišnjem detetu ili bolesnoj osobi koja nije pri čistoj svesti i zdravoj pameti. Ali, ko to bolje od mene zna šta je za moje dobro?! Ako zna više od mene, tražim da mi objasni, otvoreno i direktno i onda pusti da sama donesem odluku.

„Manipulisanje nekim za njegovo dobro, samo po sebi je paradoks“.

Nije sporno da čovek ništa ne radi ako od toga nema neku korist. Bilo da je ta korist materijalna, bilo psihološka ili emotivna. Ali ako svoj cilj i interes ostvarimo jasno stavljajući do znanja šta želimo, pa makar to bilo i nerealno, to nije manipulacija. Drugoj osobi je taj zahtev možda nerealan, ali naša logika kaže da nije – zato imamo PRAVO da zatražimo. Međutim, nemamo pravo da na bilo koji način iznudimo da drugi postupi kako mi želimo, koristeći prevaru.

Manipulacijom smo svedeni na nivo deteta koje ne ume da odlučuje u svoje ime. 

Manipulaciju ne određuje cilj, već je određuju sredstva koja koristimo da bismo do tog cilja došli.

Priča našeg života…

Kad smo mali, tu su roditelji da odlučuju u naše ime jer “još ništa ne znamo”.

Kad smo bili tinejdžeri, roditelji su sve bolje znali od nas “jer nas šibaju hormoni, pa smo zaslepljeni”.

Kad je trebalo da upišemo školu, fakultet, opet su roditelji bolje znali od nas “jer oni imaju više iskustva”. Onda smo se zaposlili, počeli da radimo, pa je šef bio taj sveznajući jer “ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom”, a šef stoji na samom vrhu brda i sve vidi najbolje!

Kad smo postali stari i umorni, poželeli da odemo u zasluženu penziju, država je odlučila da smo mladi pa je pomerila granicu za penzionisanje, “jer imamo mi još potencijala, možemo da damo doprinos društvu”. A onda kad smo još omatorili, doktori nam govore šta da radimo, koliko da šetamo, šta da jedemo, jer “ne znamo dovoljno o zdravlju i radimo pogrešno”. A tada su naša deca porasla (ona koja smo mi učili da govore i hodaju, brisali smo im guzu…), ali sada smo “matori I izlapeli pa moraju oni da donose odluke umesto nas”…

I tako… obrni, okreni, ako se ne opasuljimo i ne postanemo asertivni, ceo naš život je jedan niz manipulacija.

Strategije manipulacije

Vešti manipulatori koriste čitav arsenal strategija i instrumenata za potčinjavanje drugih svojoj volji. Neke od tih strategija su toliko rasprostaranjene da ih i ne registrujemo više. Dođu nam kao ’dobar dan’. Običnog čoveka ljuti kad čuje da ljudi iz okruženja opravdavaju manipulaciju:“Pa šta? To svi rade.“

Nažalost, i to ’što svi rade’ jeste sredstvo koje manipulatori koriste: ovu knjigu je pročitalo 10000 ljudi; ovakvu haljinu nose sve devojčice; u ovom salonu se svi šišaju; svi beže u tu zemlju; svi se leče tim lekom… Pa kud svi, ’ajmo i mi. U marketingu i prodaji, ova vrsta manipulacije je dobro iskorišćena. Jer, ako smo ispali glupi i pogrešno izabrali, imamo dobro opravdanje – nismo jedini.

Neke manipulatorske strategije češće su u upotrebi u poslovnom okruženju, u prodaji, u politici, diplomatiji, a neke su rezervisane za privatne odnose, posebno bliske sentimentalne relacije, tamo gde smo ’najtanji’. Tu najlakše i padamo na manipulaciju: popuste nam odbrane, ili smo nespremni na tako nešto, ali često i sami podstičemo manipulaciju.

Jedna od najefikasnijih i najčešćih strategija jeste izazivanje osećaja krivice kod žrtve. Manipulator svoju nesreću pripisuje žrtvi i time prebacuje odgovornost za svoja loša osećanja i neuspehe na nju. Osećanje krivice nastaje kad mislimo da smo nekome naneli zlo, i onda se javlja želja da to ispravimo, da se iskupimo, da speremo krivicu sa sebe. A ko je odgovoran za naše emocije? Mi sami! Možemo POVODOM nečega da budemo tužni, besni… ali naše osećanje je stvar naše percepcije.

Kad sam jednog prijatelja pitala kako je dozvolio da ima šećer preko 15, rekao mi je: „Pa kad mi žena nije držala dijetu!“ Zamislila sam scenu kako on zatvara usta i vrti glavom, a žena mu na silu gura u usta komad torte. „Ali on mi kaže da sakrijem tortu, a onda mi prebacuje kakva sam ja žena kad mu ne nudim tortu“, pravda se jadna žena. Kakav majstor manipulacije! Prvo, prebacuje odgovornost i krivicu za svoje stanje na ženu. Drugo, upućuje joj poruke koje se međusobno isključuju i tako unosi konfuziju (ne daj mi tortu / loša si ako mi braniš).

Kad smo mali, roditelji kao da sve čine za nas da bi u starosti mogli da nas podsete na (fiktivni) moralni dug koji je došlo vreme da vratimo (Ja sam sve činio za tebe, a sad me šalješ u dom!).

Na poslu nam klijent postavlja preteće pitanje: “Znaš li ti ko sam ja?“  Zato što upozorenja, ultimatumi i pretnje podstiču strah od moguće kazne ako ne uradimo šta neko želi.

Brojni su načini na koje neko podstiče strah i njime manipuliše. A što reče veliki Njegoš: “Strah životu kalja obraz često…“ A mi, da bismo izbegli kaznu, iz straha pristajemo na zahteve manipulatora.

Emotivne ucene (umreću ako me ostaviš), izazivanje simpatije (samo za tebe to činim), laskanje i uslovno laskanje (tako savršeno nikad nisi izgledala; budi dobra pa mi prevedi ovo), izigravanje žrtve i slabosti (meni nikad niko ne pomaže, sve moram sam), etiketiranje (sebičnjaku, cicijo!), insinuacija i ironija (znaaaamo mi koliko si sposoban), laži (pa ti si rekao) ’sad ili nikad’ ograničenja, upotreba osećanja i porodičnih veza (ne možeš bratu da kažeš NE)  upotreba autoriteta (moć da nam neko zagorča život)… česte su tehnike manipulacije.

Nasedanje na manipulaciju

I kako postupa osoba koja nije vešta da se odupre manipulatoru u opisanim situacijama?

via GIPHY

Ostaje u vezi nezadovoljna, sve dok taj emotivni terorizam ne dovede do potpunog, i često neprijateljskog razlaza.

Kad se osetimo privilegovano i kad nas laskanje odobrovolji, pristajemo uz smešak i na ono na šta inače ne bismo.

Da bih sačuvala status ’dobre osobe’, prevešću pismo, iako sam pretrpana poslom (zaboravljajući da svi imamo pravo da se ne dopadnemo).

Žrtva podstiče empatiju i želju za zaštitom i pomaganjem.

U restoranu ću platiti i ceo račun da ne budem cicija i formalista.

Ako akcija traje samo još danas, odmah ću kupiti cipele da ne propustim dobru ponudu (a posle ću se natenane kajati…).

Zaposliću nekvalifikovanog sestrića, jer kako bih inače sestri pogledao u oči!

Pred bahatim autoritetom ću zaobići pravila, jer bolje i to nego da budem otpušten, kažnjen…

Na sreću, manipulacije ne traju doveka, i u manipulaciji, kao i u laži, kratke su noge. Kad-tad manipulatora prozremo. Nažalost, neki samo promene tehniku manipulacije.

Kad pročitate ove redove, može vam se učiniti da zaista ne postoji komunikacija bez manipulacije.

Za razliku od eksplicitne komunikacije gde nam je i na verbalnom i na neverbalnom nivou jasno šta nam osoba poručuje, manipulacija koristi implicitno, nejasno obraćanje.

Na manipulaciju ne treba odgovarati manipulacijom, već uzvratiti zahtevom za pojašnjenje i jasno izražavanje potrebe (mi ne čitamo tuđe misli, ali kad nam se jasno kaže, odlično razumemo).

Loše je što manipulacija ima tendenciju da uvlači učesnike u igru: na ’budalo’ odgovaramo sa ’ko mi kaže!’; na ’pretvoriću ti život u pakao’ sa ’samo probaj, pa ćeš videti šta će tebe da snađe’…

Začarani krug manipulacije…

Šta nije manipulacija?

Jasno naređenje, pa i pretnja, kad je zasnovana na hijerarhijskom odnosu, koji podrazumeva i poslušnost, ukoliko je opravdano i svrsishodno – ne predstavlja manipulaciju (ukoliko ne prestanete sa pričom, udaljiću vas sa časa; ako vozite pijani, kazniću vas).

Direktno i otvoreno saopštavanje zahteva u okviru poštene razmene ’ja tebi-ti meni’ makar i zvučalo kao ucena, nije manipulacija (pozajmiću ti auto, ali da doliješ benzin kad ga vraćaš). Ali ako se na ovakav zahtev odgovori sa: „Ja to tebi nikad ne bi rekao, ponašaš se prema meni kao da ti nisam brat!“, ili ironično:“Da nećeš i da ti operem auto?“, onda to prelazi u manipulaciju. Jasna razmena postaje trgovina u koju se uključuju emocije, krivica, ironično prebacivanje…

Kako se odupreti?

Da li postoji način da se izborimo sa manipulacijom?

Ima nade. Prvi korak je prepoznavanje manipulacije. Kad ste prepoznali manipulaciju i prozreli manipulatora, potrebno je da imate svest o tome kako ne upasti u zamku.

Imajte na umu da vi ne možete biti odgovorni za nečija osećanja, da jednom uvučeni u krug manipulacije samo sve dublje tonete: žrtva će biti sve nemoćnija; ucene i pretnje neće prestati same od sebe; nikad se nećete svima dopasti šta god da činite; emotivna i materijalna razmena funkcionišu samo ako ima uzajamnosti i iskrenosti, ali ne i po principu ’dajem da daš’.

Nakon toga, naučite da, poštujući principe asertivne komunikacije, odgovorite manipulatoru: jasno, otvoreno, direktno i uz uvažavanje, bez straha izrazite svoje želje, potrebe, stavove, zatražite pojašnjenje.

Manipulacija je uvek kamen spoticanja svake komunikacije. Ona generiše konflikte. Na kratke staze može biti uspešna, ali dugoročno nije efikasna. Iako su naši odnosi u velikoj meri obojeni različitim nijansama manipulacije, tamo gde želite da gradite zdrave odnose – klonite se manipulacije.

I imajte na umu najvažniju stvar: manipulator i žrtva idu u paru, za manipulaciju je potrebno dvoje. Zato nemojte pristajati da vi budete druga strana.

Prijavite se na kurs asertivne komunikacije 👉 ovde  i naučite da prepoznate manipulatore! 

Na mojim radionicama i treninzima, učimo asertivnu komunikaciju i asertivne tehnike, ali JEDINO na ovom kursu ćete čuti i o tehnikama manipulacije i kako ih prepoznati i odgovoriti im – i to u poslovnom okruženju, porodičnom, među patnerima!

Ovo je psihodinamski asertivni trening – uči vas da razumete i psihološke razloge zašto se neko ponaša na određeni način i da svoj pristup prilagodite svakoj osobi, uz zastupanje svojih interesa, ali uz uvažavanje prava drugih. 

Kako raskrinkati manipulaciju Read More »

Zašto ne može besplatno i zašto sve košta?

Zašto ne može besplatno i zašto sve košta?

“U životu sve košta. Pitanje je samo jeste li spremni da platite cenu.” 

Potpuno mi je jasno da bi ljudi radije da sve dobiju besplatno. Kod nas uobičajeni naziv je „na mufte“. 

Kako ružno zvuči sama reč, tako ružno i izgledaju pokušaji ljudi da dobiju nešto „na mufte“.

Na edukaciji za psihoterapiju nam je naš Učitelj govorio da se nešto ne dobija za ništa, pri čemu ovo nešto uključuje i različitu psihološku dobit (izbegnemo patnju, odložimo neku bolnu promenu, sačuvamo preferiranu sliku o sebi…). Govoreći o tome, čak je i naš jezik poseban po pitanju formulacije ovoga: baš je logičnije reći nešto za ništa umesto nešto ni za šta, pa to ovde da razjasnim čisto da se zna da nisam nepismena. 😉

Da ne ulazimo u leksičke zavrzlame, ali ni za šta, zaista možete dobiti samo NIŠTA! Čak i kad vam se čini da ste nešto dobili za ništa, ipak to nije tako. Još tada na edukaciji smo mi protestvovali: 

„Kako, kako, a šta sa onim što dobije ogromnu sumu na lutriji? Pa i beba dobije sve ’za ništa’!“

„Pa nije baš tako, ovaj što je dobio na lutriji, ipak je uložio nešto – neki trud, otišao po tiket, popunio ga, šta god. Možda je nesrazmerna dobit u odnosu na ulaganje, ali nije ’za ništa’ dobio nešto. Pa i beba, ona nagrađuje svoje roditelje osećanjem zadovoljstva, ispunjenosti, osmehom… Nije baš da beba ništa ne ’radi’ za to što dobije.“

Tako nekako su išli naši razgovori na predavanjima, najčešće u kafe pauzama na terasi.

Što se setih tih davnih dana?

„Može li to besplatno ili samo da uzimate pare?“

Postavim objavu na fejsbuku za trening koji držim. Prvo, kad tako nešto uradim, uvek se negde u tekstu koji sledi ili na stranici koja se u linku otvara, prikazuje i deo sa cenom. Priznajem, nekad nije baš najjasnije, i obično je na kraju teksta pa treba doći do njega, ali ga uvek ima. Ako nema cene u tekstu, dodam napomenu „za detalje pišite in box“. 

I moram da priznam da se vrlo retko u komentaru pojavila ona jedna reč, ponekad i bez upitnika već samo – cena. Na takve upite čak i ne odgovaram. Ako neko nema volje ni celu rečenicu da napiše: “Koja je cena kursa?“, verovatno neće imati volje ni za učešće na kursu, pa radije odlučim da ne odgovorim. Možda sam tako izgubila jednog polaznika kursa, to ide meni na štetu, ali ipak ne odgovaram.

Eto, tako se ispod te moje objave za kurs pojavila neka gospođa sa pitanjem:

„Može li to besplatno ili samo da uzimate pare?“

 

Zašto ne može besplatno? 

Ne može besplatno. Zato što sam se ja potrudila (a moji edukanti znaju koliko se trudim) da napravim i održim tu radionicu, edukaciju.

Pre te objave za radionicu ili edukaciju koja traje ponekad samo dva, tri sata, sigurno se nalaze dani, nedelje pa i godine pripreme i rada. Nekad je neophodna akumulacija znanja, iskustvo, sazrevanje i uobličavanje ideje koje može da traje jako dugo. Da ne razglabam o tome…

Više puta sam pohađala kurseve, edukacije na kojima smo dobijali neke materijale. U znak poštovanja prema nečijem trudu i radu, iz razloga što znam šta stoji iza toga, nikad nisam distribuirala te materijale, sem ukoliko to nije dozvoljeno. Zato što je to nečija intelektualna svojina i od toga neko zarađuje, a ne zato što sam sebična.

Nažalost, ima i onih koji bi ipak da se ogrebu uzevši od kolega koji su za to platili. Time obezvređuješ trud onoga ko je to radio, vređaš kolegu poručujući mu – budala si jer si ti platio i kao mangup sam jer si nešto dobio na mufte… Ako si već to tražio, znači da ti treba; ako ti treba, onda investiraj u to! Ako nešto nije predviđeno za deljenje i distribuciju, ne čini to.

Da, znam, svi smo gledali neke piratske verzije filmova, bila su vremena kad si jedino tako i mogao; kopirali knjige i slično. Svakako, nije fer, nemojte da vam takve stvari budu navika i jedini način kako to radite. Na kraju, vi gubite. Poštujte tuđi rad!

Ako danas platite cenu za nešto što će vam biti od koristi, sutra ćete moći da platite bilo šta zahvaljujući tome!

Ne verujem u “besplatno obrazovanje”. Znanje koje ste stekli investirajući na sve načine, unovčićete i oploditi!

Ne može besplatno. Zato što ne možete dobiti nešto za ništa! Jer onda to nešto nećete vrednovati. Kad je nešto besplatno, većina veruje da je manje vredno ili bezvredno pa ne ceni trud druge strane.

Ne može besplatno. Uvek treba da postoji neki reciprocitet, jer ako ga nema to će voditi u kvarenje odnosa. Sigurno ste čuli za one primere kad je neko bio u teškoj finansijskoj krizi, pa se našao prijatelj da mu kešira novac da ga izvuče iz krize ne tražeći ništa za uzvrat? Vrlo je verovatno da će taj početi da izbegava svog dobrotvora, jer će ga on podsećati na njegove loše trenutke, kad je bio slab i očajan. A niko ne voli da se seća tih momenata.

Zato mora da postoji neki reciprocitet: tražite i vi nešto zauzvrat, ne zato što vam to baš mnogo treba, već zato što će se vaš prijatelj bolje osećati jer je i on vama nešto učinio. Tako ćete možda dugoročno sačuvati dobre odnose.

!!!! Pazite, ovo nije manipulacija dam da daš ili da svog prijatelja koristite kao instrument za zadovoljavanje svojih potreba, ali to je već neka druga priča i o njoj drugi put…

Ne može besplatno. Jer će tako uvek biti jedna frustrirana strana.

Neki ljudi su frustrirani kad dobijaju – zato što iz podsvesti rovari misao:„Moraću nekad da dam, biću dužan, a šta ako onda ne budem mogao, želeo?“

Neki su frustrirani kad daju jer se osećaju iskorišćeno i eksploatisano.

Inače, skoro dve godine sam držala besplatne radionice “Bez frustracije”.

Kad je počela pandemija C19, želela sam da pomognem ljudima. Znala sam da ne mogu svi priuštiti psihoterapiju, a bila im je potrebna pomoć. Zato sam uz podršku svog dragog, i tehničku i emotivnu, krenula svake subote sa interaktivnim radionicama.

Prvo svake a kasnije svake druge subote, on i ja smo se pripremali. Ja pripremam temu i sadržaj (i šminku i frizuru ☺ ) a on tehniku: kamera, rasveta, ton… Subota je nama bila radna. Svaka radionica je imala neku zanimljivu, a pre svega korisnu temu i mogućnost za pitanja, komentare, razmatranja.

I to sam oglašavala po društvenim mrežama, sajtovima. Grupa koja je učestvovala na tim radionicama, brojala je preko 100 članova. Ova gospođa izgleda nije prisustvovala besplatnim radionicama.

Besplatne radionice – hm, da li su besplatne?!

To što učesnici nisu platili nikakav novac, ne znači da su prošli besplatno: i oni su uložili neki trud, uključili se na zoom, možda odložili viđenje s prijateljima u subotu uveče da bi prisustvovali radionici, decu odveli kod bake da ih ne bi uznemiravala, mučili se da instaliraju zoom, registrovali se… Oni nisu platili, ali su uložili trud i za njega dobili nešto.

To što ja nisam zaradila nikakav novac za te radionice, ne znači da ja ništa ne dobijam. O ne, naprotiv! Ja nisam dobila novac, ali sam imala puno srce. Moje zadovoljstvo dok slušam komentare na kraju, dobijam poruke i zahvalnost tih ljudi koji učestvuju, jeste NEŠTO.

Naš narod komercijalno orijentisan ima običaj da kaže puno srce – prazne ruke. U ovom slučaju to nije tako. Brojni učesnici tih radionica su tada prepoznali da treba da rade na sebi, pa su neki od njih postali moji klijenti, neki su postali polaznici mojih edukacija, ili su već našli šta bi njima zaista bilo od pomoći. Eto još jednog dobitka za osobu koja se opredelila u životu za pomagačke profesije.

      

Šta da odgovorim na pitanje one gospođe: “Može li to besplatno ili samo da uzimate pare?“

Da je zamolim da stane ispred pijačne tezge i pita prodavca paradajza:“Može li to besplatno ili samo da uzimate pare?“ Ili isto to u pekari, u elektrodistribuciji, kod frizera, u Maxiju, Zari… „Može li ta haljina besplatno ili samo da uzimate pare?“ Nek čuje šta bi oni na to odgovorili….

Ja ne umem da napravim hleb (mislim, umem, i to odličan, ali nije za prodaju). Znači ne mogu da zaradim tako. Ali godine „guljenja lakova“ o radni sto, puno uloženog novca u edukacije, mnogo truda i neprospavanih noći, frustracija i odricanja – mogu da naplatim na ovaj način.

I zato, draga gospođo, ne može to besplatno, a iskreno, da ste želeli nešto besplatno i da ste zaista bili zainteresovani, našli biste. I kod mene, i kod mojih kolega. Svi smo, posebno na počecima svoga rada, punoooo radili „besplatno“. Ima uvek mladih kolega koji rade “besplatno” ili uz neku simboličnu nadoknadu. Pod navodnicima je, jer naravno nije besplatno: tako se stiče iskustvo, tako se probija led, tako se opuštamo i oslobađamo treme…

A zašto psihoterapija nije besplatna?

Da odgovorim najjednostavnije moguće: zato što tako ne bi bila ni delotvorna.

Puno puta sam održala besplatne sesije. Onda kad sam ja procenila da je od pomoći. Dešavalo se na početku mog rada, kad sam imala pravilo da je prva sesija besplatna, da se klijent na tu sesiju zakazanu unapred, jednostavno ne pojavi pa čak i ne javi, ne otkaže je.

Psihoterapija je proces putem koga se, između ostalog, razvija odgovornost, poverenje, poštovanje, razumevanje. Neodgovorno je zakazati termin za koji će tvoj terapeut biti spreman, otići u ordinaciju ili sedeti pored kompjutera, a ti se ne pojaviš. Verovatno je taj termin mogao neko drugi da iskoristi, mogao je terapeut da bolje planira svoje vreme. Ukoliko se ne pojaviš na zakazanu sesiju, terapeut može biti ljut i frustriran, i to ne samo zbog novčanog gubitka! Najgore mi je kad imam listu čekanja, a neko se ne pojavi na seansu.

Zato i postoji pravilo o otkazivanju sesija (pogledajte moj video prilog na tu temu 👉 ovde)

Ukratko: ako sesiju nisi otkazao bar 24h ranije, naplaćuje se kao da je održana.

Kad znaš za ovo pravilo, bićeš odgovorniji po pitanju otkazivanja i zakazivanja.

Svakako, ako ne platite neodržanu sesiju, osećaj da terapeutu nešto dugujete, jer je zbog vas izgubio termin, može smetati u daljem toku terapije. 

psihoterapeut

Desilo se na početku mog psihoterapijskog rada, da je klijent sa kojim sam radila ostao bez posla. 

Radio je u državnoj firmi, bio nezadovoljan, isfrustriran, ponižen… Jednog dana je došao na sesiju i rekao da je to poslednje viđenje jer više neće moći da plaća. Radili smo već neko vreme, postigli dobre rezultate i jednostavno sam se našla u dilemi šta dalje. Nisam želela da prekidamo. Predložila sam mu da nastavimo sa radom, da vidimo šta je to što bi on mogao da radi, kako bi mogao da se iščupa iz toga pa kad nađe posao i počne da zarađuje, onda će mi platiti.

Bunio se malo: “A šta ako nikad ne nađem posao, kako da vam platim?“

„Pa nikako, rekoh, onda zajedno nismo uspeli. Ja prihvatam rizik, hoćete li i vi?“

Ovo pitanje je izgleda bilo provokativno i intrigantno za njega. Onako podignute obrve me pogleda, i reče: “Važi!“

Narednih meseci smo mi radili jednom nedeljno i naš rad je više bio ono što je u domenu koučinga nego psihoterapije.

Šta umeš da radiš, u čemu uživaš, kome to treba, ko bi za to platio, koliko bi ti trebalo da kreneš s tim, kako bi došao do svojih korisnika, o čemu si maštao, je l’ postoji nešto što bi bila tvoja niša, šta imaš od potrebnih resursa, je l’ treba neko ulaganje u praksu, vreme za praktikovanje, gde možeš da naučiš neke ’cake’ u vezi sa tim… Milion strategija i planova, analiza i razmatranja.

U početku stidljivo, a posle slobodno i sa puno entuzijazma je pričao kako voli uređivanje enterijera, unutrašnje radove različite vrste, pokazivao mi slike svog prostora…

Iako visoko obrazovan, njegovo obrazovanje nije imalo nikave veze sa tim njegovim sklonostima. Verovatno je to bio razlog za njegov strah i ostajanje u državnoj firmi gde je bio tako nezadovoljan, ali se osećao sigurno. Videli smo kako se to završilo… Ta zona komfora ne garantuje komfor doveka. Zbog tog komfora se i nije osmelio da krene da živi i radi kroz svoju istinsku strast i talenat.

Elem, posle oko tri meseca, dobio je prvu „tezgu“ – poznanik njegovog poznanika kome je pomenuo šta namerava da počne da radi, baš je trebao takvu uslugu! Onda je komšija tog poznanikovog poznanika video šta je ovaj uradio, pa ga je angažovao. I tako od usta do usta…

Da se vratim na temu: posle nekoliko meseci besplatnog rada, ja nikad neću zaboraviti taj osmeh i sreću, kad je došao na sesiju i isplatio novac za sve prethodno održane sesije. 😊😊😊

Verujem da je i moj osmeh isto tako bio za pamćenje. Obema stranama se investicija isplatila u svakom smislu!

Šta sam želela ovim da vam poručim:

Ništa nije za Dž (što bi rekli naši), tj. sve ima svoju cenu a i za svaku cenu postoji i kupac i proizvod.

Nekako se samo malo brinem što se mnogo manje u kozmetičkom salonu, restoranu, butiku, prodavnici, premišljamo oko cene nego onda kad treba da razvijamo neke svoje veštine i unapređujemo znanje.

Izgleda da su „spoljašnji“ radovi i fasada mnogo značajniji mnogima, nego oni „unutrašnji“.

“Unutrašnji radovi” su bolni, ali na duže staze mnogo isplativiji! Mislite o tome.

Eto, ako ste nekad prijatelju pozajmili novac pa vam se nikad više nije javio, može biti da mu je lakše da vas ne viđa više, nego da ga podsećate na njegove loše dane…

Još jedna tema za razmišljanje 😎 

Zašto ne može besplatno i zašto sve košta? Read More »

Scroll to Top