Moj + ili moj † (Moj ‘plus’ ili moj ‘krst’)

MOJ + ILI MOJ † (MOJ ‘PLUS’ ILI MOJ ‘KRST’)

Nikad nisam pisala o ovome ili pričala ‘in public’. Ne zato što je to tajna, već zato što mi nije baš uživanje da o tome govorim, pre svega što je to moja stvar, doživljavam to kao smaranje a i zato što bi mi bilo mučno da izazovem kod drugih osećanje koje ne volim: sažaljenje. Ali nekako je sazrelo da i o tome govorim.

Govorim, ne zato što sam stekla imunitet na ’pogrešna’ osećanja, tj. što mislim da nećete možda osetiti sažaljenje, već zato što mislim da ima onih kojima će ova moja… paaa, da kažem ispovest, možda biti od koristi.

Šta je bio neposredni povod za ovaj članak? Sedela sam sa drugaricom i pitala me kako se osećam. Rekla sam: “Kao avion! Dok sedim, osećam se kao avion! -ispravih se. „Ništa me ne boli, ne osećam nikakav umor, nemam nikakvu neprijatnu senzaciju… Ali kad ustanem, nestane moja omnipotencija. Zameni je frustracija…“

„...Ispada da nam se većina stvari dešava mimo nas, bez naše odluke.”
Meša Selimović

…Multiplu sklerozu, (MS) nazivaju nevidljivom bolešću. Ma đavola nevidljiva! Vidi se i te kako! Kod mene se vidi kad hodam. Ja je vidim kad puna energije skočim misleći da mogu da poletim, a onda vidim da jedva mogu da zakoračim. Tako je kod mene. Može i mnogo gore… Pu, pu, pu…

Ona je moja družbenica od tinejdžerskih dana. Tad je i bila nevidljiva. Dugo nije bila potvrđena, ali sam ja znala. Znala sam nekako! Kad je jednom, na četvrtoj godini studija, na jednom medicinskom kongresu, počelo da me boli levo oko i u roku od par sati skoro potpuno izgubila vid, znala sam. Zgodno, baš u to vreme sam na faksu slušala neurologiju. Posle terapije, sve se vratilo kao što je bilo pre toga, i ja sam nastavila sa svojim svakodnevnim aktivnostima. Još dugo godina posle toga nije bilo potvrde, ali ja sam znala.

“Ne predaj se očajanju. Život nije ni bolji ni gori od naših snova. Samo potpuno drugačiji.”
Viljem Šekspir

U međuvremenu, preživeli smo bombardovanje, završila sam medicinski fakultet, udala se, rodila dete, zaposlila se, razvela, kupila stan… Radila sam posao koji je donosio mnogo novca, mnogo poznanstava, mnogo privilegija i predivnih momenata sa predivnim ljudima, iiii jbg, i enormno mnogo stresa.

Posle takve jedne serije stresnih događaja, potpuno iscrpljena, sa kilažom koju sam imala u osnovnoj školi, jedne noći sam se probudila: oko mene se okretala moja spavaća soba, u kojoj s obzirom na svoj posao i dotadašnji život, nisam ni boravila mnogo; noge me nisu slušale, otpuzala sam do kupatila. Sve se oko mene okretalo, i sa zatvorenim, i sa otvorenim očima…

Doktorka je samoj sebi ordinirala terapiju: klometol, bromazepam, to se našlo. Pokušala sam da zaspim. Nekako sam izdržala do jutra. Ringišpil nije prestao ni ujutru. Poslala sam poruku sekretarici da ne dolazim na posao. Moj tada devetogodišnji sin se probudio. Bio je uplašen. Nije navikao da mama-zmaj ne može da ustane. Sećam se uplašenog pogleda mog deteta… Prvi put u životu, završila sam u bolnici: neurološki i hormonski potpuno raznizana! Iscrpljena! Svi oko mene brižni i uplašeni.

U okovima bespomoćnosti

Bespomoćnost!

Prvi put u životu sam se osetila bespomoćno! Moj poslovni nadimak je bio ’Tsunami Lady’, i nije da ga nisam zaslužila. E, u tom momentu, od Cunamija ni vetrić nije ostao, a od Lejdi neka koža i kosti… Ne postoji gori osećaj od bespomoćnosti!

Cunami spakovan u kutiju šibica.

Oporavila sam se posle toga, i mnogo puta posle… Ali sve manje sam bila ista, i sa aspekta mojih motoričkih sposobnosti, i sa aspekta svog mentalnog stanja.

Što sam fizički bila slabija i manje sposobna, to sam mentalno više jačala.

Još pre toga sam, razmišljajući o svojoj budućnosti, znala da moj život ne može još dugo da budu avioni-kamioni-brodovi, biznis i kongresi. Imala sam svoj backup plan. Tada sam već bila na edukaciji iz life coachinga i psihoterapije. Ako ništa drugo, eto, bar ću sebi biti jasnija, rekoh. To je bila odlična akcija! I danas sam srećna zbog te odluke. Ne samo zato što mi je ta edukacija pomogla da ojačam i razvijem psihološki imunitet, već zato što mi je donela još puno, puno toga.

Zašto još pišem ovaj tekst? Zato što mi je ona drugarica s početka, rekla da sam sebična jer neću to da podelim sa drugima kojima bi koristilo.

– Nisam sebična, na psihoterapiju dolazi onaj kome je potrebno da priča o tome.

– Ovako bi došlo još mnogo više jer ti možeš da razumeš bolje!

– Ne moraš da budeš ranjen da bi umeo da isceliš! – rekoh ja aludirajući na Jungov koncept ’ranjenog iscelitelja’. -I drugi terapeuti razumeju svoje klijente!

– Da, ali tvoje ’razumem’ ima veću težinu! I nevažno je da li je to MS ili panični napad, ili anksioznost, TI si iskusila to, TI si sebi našla put, TI nisi stala!

Da, da, nisam stala. Do pre mesec dana sam imala četiri posla, sad imam ’samo’ tri. Idem sporo, ali ne stajem. Jedini put kad sam zastala, bilo je teško da se pokrenem.

– Ali shvati, meni to izgleda kao instrumentalizacija moje bolest!

– Ma koga briga ako je instrumentalizuješ, ako će nekome značiti to što imaš da kažeš!

Kad je otišla od mene, sedela sam satima u polumraku. Kakvu mi je glavobolju izazvala!

„Živi kao da ćeš sutra umreti. Uči kao da ćeš večno živeti.”
Mahatma Gandi

Razmišljala sam: pazi ’vamo, da sve vreme nisi radila (uključujući i rad na sebi kroz svoju ličnu psihoterapiju), završavala razne edukacije, čitala kliničke studije i informisala se o svemu što bi moglo da pomogne, a uz to živela punom parom, paaaaaaa, verovatno bi odavno tvoj život izgledao drugačije. Mnogo drugačije.

Da li svi moraju da prođu goooodine edukacije za psihoterapeute i nekoliko godina svoje lične terapije da bi se borili sa podmuklim neprijateljem kao što je MS?

Niti treba, niti mogu svi!

Pa zašto onda ne podeliš to sa drugima?

Znam, znam… Zbog onog narcisa koji čuči u tebi! Taj narcis koliko ti je dobra doneo, toliko te je i upropastio! Setih se još jedne njene rečenice: “Pa ti si sve vreme u pomažućim profesijama. ’Ajde onda, pomaži!“

Pametno zboriš, devojko! Treba da pomognem, evo, samo da pobedim ovog narcisa u sebi.

I evo me... Pišem.

Znate li kako je teško? Znate, ali ne znate! Ne možete da zamislite kako je kad vam je jedini kriterijum vrednosti ono sto je vaša slabost! Vredan si i kompletan kad možeš da trčiš i kad catwalk pređeš u suknjici i na štiklama! Zanemarite sve pozitivno i vi postajete svoja mana, defekt, deficit… Na svojoj psihoanalitičkoj terapiji sam to zvala „komadić koji nedostaje“. Taj komadić mi je silne probleme zadavao. Dok ga nisam prihvatila i dok nisam odlučila da bude deo mene. Jaaaaao koliko je taj put pun izazova! Koliko puta sam htela da odustanem, koliko puta da izađem iz svoje kože, koliko puta da se ne probudim!

Kad vam je jedini kriterijum vrednosti ono što sami nemate, bićete uvek nesrećni i sami sebi bezvredni!

„Život nije problem koji treba rešiti, već stvarnost koju treba doživeti.”
Seren Kjerkegor

Znate zašto nisam? Jblg, možda baš zato da bi imao ko da vam ovo ispriča! I vama, koji se pekmezite i kukate kako život nije fer jer svi imaju najnoviji iFon a vi nemate, i vama koji ste ucenjeni pa čuvate bednu platu jer vam je teško da sami uzmete stvar u svoje ruke, i vama maminim mazama koje u životu znaju da se postaraju o sebi samo tako što će otvoriti taj mamin frižider, i vama koji bolujete od neizlečive bolesti ili ste pretrpeli gubitak pa ste se predali…

Eto, verovatno zbog svih vas. Da vam kažem da je to bedan izgovor i loše opravdanje za pasivnost i odustajanje. Vi ste živi! S nekim razlogom, smislenim razlogom. Ne ignorišite to već nađite taj smisao!

Potražite smisao u besmislu!

Zašto sam stavila ovakav naslov? Zato što mi je jedna moja psihoterapijska sesija otvorila oči i jasno pokazala da sam ja od svoje bolesti i dobila i izgubila.

Dobila sam to što sam tragajući za svoju opciju za budućnost, upoznala svog Učitelja koji je verovatno iz grupe ’značajnih drugih’ –najznačajniji; postala sam psihoterapeut i lajf kouč, mnogo bolje razumem ljude i njihovu patnju i samim tim mi se čini da sam i bolji doktor i bolji psihoterapeut; zahvaljujući spletu okolnosti proisteklih iz moje bolesti, upoznala sam svoje voljeno biće; postala sam mnogo smirenija, strpljivija, provodila više vremena sa svojim detetom; shvatila sam da mogu da budem uspešna i da dobro radim i druge poslove, i konačno sam shvatila da me ljudi, bar oni meni bliski, vole uprkos ’komadiću koji nedostaje’. Pa, malo li je sve ovo?!

A šta sam izgubila? Verovatno nekoliko godina stalnog vucaranja po svetu, aerodromima i avionima, kongresima, par desetina komada dobre garderobe i nakita, na desetine fancy prijema, koktela, večera po kojekakvim budibiogsnama mestima, možda bih vozila bolji auto i… pa ne znam šta još. Jedino više ne trčim… Ali i pored toga, meni je ovaj deo liste mnogo mršaviji u odnosu na onaj gore.

Teško mi je da kažem, stvarno teško, ali zbog nekoliko stavki iz onog gornjeg spiska, da, moja bolest je i moj plus i moj krst. Čak više plus… Promenite ugao, pogledajte i kroz drugi prozor…

I što reče Mali Princ, moj najveći filozof: “Moram podneti dve, tri gusenice ako želim upoznati leptira.”

Za kraj, samo jedna rečenica:
“Ćeraćemo se mi još...“

Nastavak sledi…

Moj + ili moj † (Moj ‘plus’ ili moj ‘krst’) Read More »

Možeš biti sve što želiš… ali na internetu! nastavak

„On the Internet, nobody knows you’re a dog“

Peter Steiner

Otk(A)oči se...

Ponašanje i komunikacija na internetu imaju zaista posebne odlike. U sajberspejsu važi posebna psihologija. Termin dezinhibicija se koristi kada želimo da kažemo da se nešto ’otkoči’, ’otkači’. Kad je neko, npr, pijan, pa lupeta svašta, kažemo da je dezinhibisan. E pa, ponašanje na internetu je posledica online dezinhibicije.

Ova online dezinhibicija je opet posledica brojnih ’pogodnosti’ koje internet omogućava. Zamislite da idete ulicom, stanete, i na otvorenom trgu viknete:“Eeheheeej, kako sam se dobro naaajeo!“, ili nekoj devojci:„Sviđaš mi se!“. Ili da pred hiljadu ljudi koje i ne poznajete iznesete svoje musavo goluždravo mladunče? Pa ne biste, sigurno. Ali to radite po fejsbucima i instagramima!

E pa to je prva karakteristika ponašanja na mrežama: delite vrlo lične stvari sa drugima koje i ne poznajete, svoje skrivene emocije, strahove, želje, frustracije...I to je tamo sasvim normalno. Svi to tamo rade.

U tom slučaju, to je benigna dezinhibicija. Međutim, hejtovanje, govor mržnje, vređanje, emotivno povređivanje drugih, pretnje, oštre kritike… – to je već toksična dezinhibicija. 😡😈🤬

Pomenuh u prvom delu komentare na onaj moj tvit. Pa vidite, tu je bilo i takvih gadosti koje verujem da mnogi autori tih tvitova ne bi mogli da prevale preko usana da smo bili lice u lice! Uživo, kad se gledamo, kad imamo celokupni doživljaj osobe sa kojom razgovaramo – osećamo stid, strah, sažaljenje, empatiju, vidimo emociju koju izazivamo, stojimo glavom i bradom – imenom i prezimenom pred tom osobom…

Na mrežamaje naš identitet skriven iza nika i avatara, pa šta da smo i imenom i prezimenom tamo, uh, big deal… To nam omogućava da svoja dela odvojimo od lika, da ne osećamo odgovornost za svoje postupke, jer to radi ’tamo neko’ a ne JA, osoba od krvi i mesa i određenog imena.

Dakle, anonimnost (prikrivanje identiteta) i disocijacija (odvajanje od sopstvenog identiteta) nam omogućavaju da se osećamo nedodirljivima i manje osetljivima, kao i manje odgovornim i osetljivim prema drugima (disocijativna anonimnost).

Vezano za odgovornost, ono što mene fascinira, jeste taj broj ’eksperata’ koje tamo možete pronaći. Sećam se kad je profesor koji mi je predavao medicinsku etiku, na prvom predavanju rekao:“Vi ćete se, mlade kolege, baviti najtežim poslom. Između ostalog i zbog toga što se svi razumeju u medicinu! Zamotajte prst, i prođite kroz selo, i da vidite koliko će vam se ’doktora’ javiti sa nekim savetom, preporukom…“

Jes’ vala! Čitam tako lajnu na tviteru, pa prosto ne verujem kakve se tu preporuke pronalaze. To su ti raznorazni ’eksperti opšte prakse’ – sve znaju i u sve se mešaju! Kakve sve nebulozne a samouverene savete možete da čujete! To potvrđuje moje mišljenje da je ljudima najteže da gledaju svoja posla.

Nevidljivost koju internet pruža, mnogima omogućava da im organi hrabrosti narastu kad su na mrežama. E pa zato I mogu na mrežama da kažu ono što ne mogu u lice. Bilo da ste u poziciji moći ili bespomoćnosti, to što nekoga ne gledate u oči i što vas neko ne gleda u oči, daje dodatnu slobodu. (Da li vas to čini slobodnim ili suprotno, pitanje je.)

Na taj način, ne pratite emotivnu reakciju sagovornika, ako mu oči zasuze – to vas neće sprečiti da izgovorite uvredu, ako se besno namršti i stegne pesnice – neće vas uplašiti i pokolebati da isporučite salvu optužbi i kritike, nećete se zbuniti i pocrveneti ako se prema vama usmeri onaj zaljubljeni teleći pogled, nećete stati u pola reči ili ’promeniti ploču’ kad uočite emotivnu reakciju koju niste očekivali… Dakle, kad smo tet-a-tet, čitamo jedno drugom reakcije pa spram toga podešavamo svoje reagovanje. Kad se ne vidimo, ne čujemo, ne znamo – naša komunikacija je oslobođena takvih uticaja.

To je u psihoterapiji poznato. Setite se onih fotki gde pacijent leži na kauču, a psihoanalitičar sedi iza njegove glave? Pa to je to: reakcija analitičara ne utiče na dalji tok izlaganja analizanta, i obrnuto, na taj način on je belo platno na koje pacijent projektuje svoje emocije.

Ima tu i nešto dobro...

Ja lično, onako intimno, dubinski, mogu da kažem da mi je internet komunikacija pomogla i da popravim neke stvari. Do pre par godina,govoreći o svojim (negativnim) osobinama, mogla sam da kažem da sam prilično impulsivna. Nisam bila onaj tip koji meri pa onda seče, već više u fazonu ’što na um, to na drum’. Na prvu loptu odgovaram, bilo verbalno, bilo pisano, ali svakako u skladu sa emocijom koju je sagovornik izazvao.

Tako sam u nekim situacijama iskusila ljutnju (nečiju, zbog oštrih reči, ili sam bila ljuta na sebe što sam bila ishitrena), nerazumevanje, kajanje, pa onda vadi kestenje iz vatre, ispravljaj krive Drine…

Naučila sam pravila asertivne komunikacije¹, radila na sposobnosti neutralizacije², naučila da budem strpljiva, tj. da neutrališem frustraciju³ pa se i moja komunikacija bitno promenila. Delimično i zahvaljujući internet komunikaciji.

Internet komunikacija putem mejlova i društvenih mreža, omogućava vam da možete da sačekate pre nego što pošaljete odgovor, komentar… Znate ono, kad na provokativno pismo odmah napišete odgovor, ali ga ne pošaljete tako usijane glave, nego ga pustite da malo odćuti, pa ga pročitate posle sat vremena – pa ga malo korigujete, pa posle 2 h – još malo izbrusite… i kad ga konačno pošaljete – to nije ni približno onaj sadržaj, a još manje emocija sa kojom ste na keca napisali odgovor!

Asinhronicitet je ta pogodnost na mreži – možeš samo da seen-uješ pruku, možeš da odgovoriš u realnom vremenu, ali možeš i da odložiš, i ne moraš da izgovoriš ono ’treba mi malo vremena da razmislim’, već samo iskuliraš. Svog virtualnog sagovornika možeš lako emotivno da pogodiš i onda pobegneš. Nije retko ponašanje ’dođoh-videh-uvredih-pobegoh’ bez griže savesti.

I to nije sve od zgoda na društvenim mrežama!

Sigurna sam da je svako od vas ’klikuo’ sa nekim na društvenim mrežama. Znate ono: čitate nečiji tvit ili post pa imate utisak ’da vam je uzeo reči iz usta’! Kao da delite isti mozak sa njim, ili kao da neko govori vašim glasom. Skloni smo da toj osobi dodelimo čak i neki lik, glas, u skladu sa sopstvenim očekivanjima. Kao da smo nadgradili, stvorili osobu. Oživimo je u svojoj mašti, flertujemo sa tom osobom, ali možda se i svađamo, budemo agresivni. Avatar nesvesno pripisujemo stvarnom liku. Ova karaktersitika komunikacije na društvenim mrežama se zove solipsistička introjekcija (sve se dešava u mojoj glavi, ili neko ugrađen progovara iz mene).

Uzimajući u obzir prethodno, sposobni smo da kreiramo svoj svet odvojeno od nas, od odgovornosti, od pravila. Tamo gde naše kreacije žive, drugi je svet u kome vladaju druga pravila. Kad sklopimo laptop, sve to smo ostavili iza sebe; malopređašnja Ja, nije isto što i ova Ja sada. Kreacija naše mašte živi i postoji u svetu odvojeno od nas (disocijativna imaginacija).

Svi ovi efekti onlajn dezinhibicije, možda su najupečatljiviji u doživljaju autoriteta. Ti i ja smo na mreži isti – i tvoj i moj glas mogu podjednako da se čuju. Ponekad čitam tvitove gde ’obični’ ljudi prozivaju one koji u RL imaju autoritet, naučni, politički i obraćaju im se ’kao da su zajedno ovce čuvali’. Da se razumemo, ja koga ne poštujem, kakav god autoritet bio, mrsko mi je da se i na društvenoj mreži s njim peglam. One koji mi nisu gotivni u RL, ni na društvenim mrežama ne mogu da pratim. Ali to minimiziranje autoriteta nekima omogućava da na ovaj način izbegnu osećaj inferiornosti, straha od kazne, neodobravanja i prividno – minimiziranjem drugog -maksimiziraju sebe.

Je l' sad jasno što dangubimo po internetima?

Pa dobro, sad kad znate sve ovo, je l’ vam jasno što je mnogima online život mnogo primamljiviji nego offline život? Bar da budem ko god želim dok mi je komp u krilu ili telefon u rukama!

...Ono što je pitanje za neki drugi blog – da li na internetu, onako otkAčeni i otkOčeni, pokazujemo svoje pravo Ja?

O tome u nekom drugom nastavku… A dotle se družimo po internetIMA 😊

Možda vam se vaš ljubimac obrati u nekom tvitu. 😺🐶🐰🐠

¹Asertivna komunikacija je vid komunikacije u kome učite kako da iskažete svoj stav, emociju, kritiku, ali uz uvažavanje druge osobe. Asertivnoj komunikaciji učim svoje klijente u individualnom radu tokom psihoterapije, ili na radionicama i treninzima.

²Neutralizacija je emotivna sposobnost koja nam omogućava da hladne glave reagujemo, čak i kad smo pod velikom emotivnom tenzijom. Da izbrojimo do 10, što kažu, pa da onda odreagujemo – i kad smo besni, i kad smo zaljubljeni i kad smo srećni. Da ne opsujemo, da se ne bacimo nekom oko vrata, da pustimo platu da odleži malo umesto da odmah reagujemo 😉

³Tolerancija na frustraciju je još jedna emotivna sposobnost koja nam omogućava da budemo strpljivi i da na poželjan rezultat umemo i da sačekamo i odložimo zadovoljenje ili pak da sačekamo kako bismo osetili rasterećenje.

Možeš biti sve što želiš… ali na internetu! nastavak Read More »

možeš biti sve što želiš… ali na internetu!

„On the Internet, nobody knows you’re a dog“¹

Peter Steiner

Napomena: Ne zamerite mi na rečniku koji ću koristiti u sledećem tekstu. Malo ću se otkočiti i ponašati kao tamo negde u sajber spejsu 😊
Takođe, nadam se da će vam jednostavna objašnjenja u fusnotama biti od pomoći.

- Je l' bi htela, molim te, da mi sa psihološkog aspekta objasniš zašto ljudi na mrežama toliko lažu?

Ovim pitanjem je klijentkinja započela jednu koučing sesiju.

– Je l’ imaš neki poseban razlog zbog koga to želiš da znaš, ili onako pitaš?

-Imam, gledala sam danas neke kandidate koji su se prijavili za posao, čitala sam njihove Linkedin profile, upoređivala sa onim što vidim i čujem, pa ne mogu da verujem šta su sve napakovali u CV-je!

-Pa dobro, to je bar jasno, hteli su da se predstave u boljem svetlu nego što jesu. Verovatno oni to vide kao self-marketing, a ne kao laž!

-Pa meni se čini da nisu računali da ću ih proveravati po mrežama! To što vidim na fb, instagramu i uživo, veze nema jedno s drugim.

Baš su se zeznuli ako nisu računali na proveru po društvenim mrežama – pomislih,
ejč-ar-menadžeri (HRM) naravno da proveravaju kandidate!

I sama sam to radila: prijavi se kandidatkinja za ozbiljnu i odgovornu poziciju, a ja joj nađem na fb “pijane” fotke i kako je na ramenima nosi još pijaniji navijač u bojama jednog domaćeg tima!
I šta sve ne nađem…

Ok draga, nemam ništa protiv, ali mi je za ovu poziciju svakako potreban neko sa manje “strasti” 😊

Kad te ’oće, ’oće te...

Kako sam pre par meseci za jednu radionicu koja se tiče komunikacije, obrađivala i temu ponašanja na društvenim mrežama, rekoh, ok, može. Mogu odmah jedno dva sata da pričam o tome. Tako i bi, htela sam ja ukratko da joj ispričam, ali nju je tema baš zainteresovala pa se raspričasmo.

Za radionicu koju sam spremala, bilo mi je potrebno mnogo manje znanja nego što je bila literatura koju sam pročitala, ali pošto sam i sama na svim društvenim mrežama (ima me po instargamIMA; twitterIMA, fejsbuCIMA i svim internetIMA)², bilo mi zanimljivo da čitam ta ozbiljna istraživanja psihologa, psihijatara i drugih bolesnika³.

Twitter zajednica je posebno zanimljiv skup različitih persona i tamo najviše boravim, nekako, čini mi se da je sve ovo o čemu ću pisati ovde, najuočljivije baš tamo. Eto, jedna od karakteristika ljudi koji se bave po internetima je da nisu previše strpljivi, pa i ja ne mogu, brate, kilometarske tekstove da čitam (kao što će, izgleda, ispasti ovaj moj ), već mi forma micro-bloga kao onog na tw, baš odgovara.

Možda, na kraju, i ne bih sad pisala o ovoj temi, ali skoro je jedan moj tvit baš fejvan, ritvitovan, i dobio je na desetine komentara. Kakvih komentara? Pa od onih ljudi sa kojima se godinama pratim i sa kojima sam ’prijatelj’ na tw, pozitivne i prijateljske, a od onih sa kojima se nit’ pratim, nit’ bih se ikad pratila, stigli su tako zlobni, odvratni, niski, vulgarni i, ne znam kako da ih nazovem komentari! Nisam ih sve ni čitala, nemam ja toliko vremena, tek po neki.

Nisam ti ja sad neki profajler kao iz američkih filmova, ali za autore nekih od tih tvitova rekla bih da su prilično psihološki oštećeni ili nedovršeni (nezahvalno je deliti dijagnoze … Ako me razumete o čemu pričam). I eto, kad se sve tako namestilo, i taj twitter, i pitanje klijenta, i ja već pripremljena, rekoh, ‘ajde da napišem i za druge, šteta da se baci.

Koliko god komentari bili odvratni, jednu sam veeeeoma važnu stvar naučila i osvestila: Ljudi, ja sam sposobna da se izmestim iz sve te zlobe i zla i da me apsolutno ne dodirne ništa od toga!

Koliko god znala da su društvene mreže, između ostalog, ventil za različite frustracije i svakojake pulsije (iliti, narodski rečeno za neizdrž), pre par godina bih se silno rastužila i baš bih se ubedačila zbog takvih komentara. Ozbiljno kažem. Možda bih i taj tvit i svoj profil na tviteru obrisala, ali ovog puta sam poootpuno iskulirala, i čak ni na jedan komentar nisam odgovorila.

Moja emocionalna regulacija i kontrola su dostigli zavidan nivo i sad ’ladno mogu da tvitam bez opasnosti da će mi neko pokvariti raspoloženje. ☺☺☺

Dakle, dragi moji Tviteraši, Fejsbukovci, Instagramljani i ostali državljani virtuelnih kontinenata, evo da vam sa psiho(pato)loške strane pojasnim neke stvari o ponašanju na društvenim mrežama.

Što, bre, dragi ljudi, dangubi(MO)te po internetIMA?

Prvo, jeste li se zapitali zašto toliko ljudi boravi na internetu? Što, bre, dragi ljudi, dangubi(MO)te po internetIMA? Znate li ljude koji nemaju život offline, već je čitav njihov život online? Znate li ljude (žene?) koji uživo izgledaju potpuno drugačije nego na mrežama? Da li ste nekada upoznali nekoga preko neke društvene mreže? Da li je ta osoba koju ste upoznali u RL⁴ ista kao ona koju ste videli online? Da li ste, kuckajući se, imali utisak da je vaš ’sagovornik’ vaš ’soul mate’ (srodna duša), da osećate bliskost sa njim, kao da se znate 100 godina?! Da li je on dok ste se kuckali izgledao u vašoj mašti kao VAŠ princ iz snova?

Da li ste, dok nestrpljivo čekate da upoznate svoju online prijateljicu, zamišljali visoku, zanosnu plavušu dugih nogu i zanosnih oblina, prodornog pogleda i senzualnih usana, a pojavila se mala bubuljičava debeljuca štreberka sa teglama na očima? Možda ste očekivali da se ispred vas pojavi BMW iz koga će izaći razbacan muškarac vašeg života, a ono sa bicikla siđe zbunjeni i uplašeni žgolja?

Da ne nagađam brojna potencijalna razočaranja (priznajem, ni jedno od ovih nisam izmislila! Prenosim vam iskustva o kojima sam slušala)…

Pa hajde prvo da vidimo šta su to uopšte društvene mreže, a onda i šta to ima tamo po internetu zanimljivo pa se više živi na mrežama nego u stvarnom životu...

Šta su to “društvene mreže”
(social media)?

Da ne citiram rogobatne definicije (kao što je ova pod⁵), ovde ću parafrazirati:

to su kanali komunikacije koji se ostvaruju putem interneta;
oni omogućavaju ljudima komuniciranje kad im se ćefne;
omogućavaju im da se predstave kako im se sviđa;
mogu da komuniciraju bilo u realnom vremenu ili onda kad njima to odgovara;
komuniciraju sa užim ili širim krugom ljudi na mreži;
rezultat tog njihovog bavljenja po mrežama je sadržaj koji sami kreiraju i koji proizilazi iz njihovog doživljaja interakcije sa drugima.

Da zaključim:
društvene mreže su mesta koja omogućavaju komunikaciju sa drugima, ali ne odnose se na igrice, traženje informacija i drugo. Pa ako ne tražimo informacije, ne igramo se, šta dođavola tražimo?

E, pa to ćemo videti u nastavku koji sledi….

1 “On the Internet, nobody knows you’re a dog” je rečenica koja se prvi put pojavila 1993. god. objašnjavajući strip na kome su dva psa od kojih jedan sedi na stolici za kompjuterom i izgovara ovu rečenicu a drugi sedi na podu. Autor je Peter Steiner a rečenica se u stvari odnosi na anonimnost na internetu

2 Ko je prisutan na mrežama, poznaje ovaj žargon, iako su ove imenice singularia tantum-imaju samo jedninu, na mrežama se koriste i u množini, a i naglasak nije tamo gde bi trebalo (internEti, npr)

3 „Psihijatri, psiholozi i drugi bolesnici“ je popularna knjiga čiji je autor Rodrigo Munjos Avia

4 RL – uobičajena skraćenica koja se koristi za ’real life’, ili ono što ovde zovem offline život – život van interneta

5 “Internet-based channels that allow users to opportunistically interact and selectively self-present, either in real-time or asynchronously, with both broad and narrow audiences who derive value from user-generated content and the perception of interaction with others” (Carr and Hayes, 2015, p. 50).

možeš biti sve što želiš… ali na internetu! Read More »

… ne znam odakle da počnem – o psihoterapiji

O psihoterapiji

Da počnem od naslova, tj. od motiva zašto ovo pišem. Hoću da razjasnim par stvari o psihoterapiji, o klijentima i nešto o tome kako se kao psihoterapeut osećam pre, tokom i posle terapije. Opširna tema, pa ću je obrađivati u nekoliko narednih tekstova.

Stavila sam skoro post o psihoterapiji na nekoj od društvenih mreža (ne znam na kojoj, ima me svuda). Ispod je neka gospođa prokomentarisala: „Pa ne znam da li psihoterapija vredi…“. Druga je napisala: „Možda i pomaže, ne znam“.

O tome hoću da kažem par reči, jer sam bila i jesam i sa jedne i sa druge strane.

Vredi, draga gospođo, vredi i pomaže!

Inače, mi lekari, najviše volimo da preporučujemo lekove. Čim vidimo pacijenta, mi već razmišljamo: „Koji lek?“. Neki pacijenti kažu: “Ma, još nisam ušao u ordinaciju, onaj mi već daje recept za lek!“.

Kod mene je malo drugačija situacija… sada. Nakon što me moj Učitelj „izlečio od medicine“, počela sam i drugim očima da gledam i vidim. Znate, ja volim farmakoterapiju, i nema ničeg boljeg nego da progutaš pilulu i da rešiš problem! Ljudi smo, aman, volimo instant rešenja! E, ali to ne biva uvek! Nekad ne postoji šarena pilula, nekad ne postoji ni travka ni bajalica koja pomaže (verujte mi, ako ste me čitali ranije, znate to).

Psihoterapija je daleko od šarene pilule.

Psihoterapija je mukotrpan zajednički trud i rad.

Mukotrpan – ne mislim da je mučno i da je neprijatno. Najčešće daaaaaleko od toga! Psihoterapija je stvarno jedna avantura. Kao kad se krećete kroz nepoznati predeo i na svakom ćošku vas čeka nešto novo – možda prijatno, možda zastrašujuće, možda vas šibne adrenalin odjednom, možda vas udare i endorfini… Nailazite na prepreke, saplićete se i padate, nije to „što i poljem preći“, ima tu svakojakih prepreka…

Ustajete, lepite flaster, nekad oljuštite krastu pa malo pocuri krv, pa sutra budete ponosni na ožiljak koji vam je ostao, kažete ponosno: „Eto, i to sam preživeo!“ I onda dođete do kraja puta. Tu vas kao u filmu čeka neko veliko blago, samo da ga pokupite. Paaa taman pružite ruku, a ono eto izmili nešto drugo, pa ’ajde Jovo, nanovo… To vam je psihoterapija. Idemo od sjaja do očaja, i suprotno.

Sve u svemu, idete kroz tu džunglu, viđate svakojake životinje, patite i radujete se,
ali uvek stižete na kraj puta gde možete da pobodete zastavicu
na kojoj piše: „Evo, ja završih!“
Tada ste slobodni, samostalni i zadovoljni.
To je krajnji cilj svake dobre terapije.

Da, možete vi sad da razmišljate o tome kako vas ja sad foliram i navodim vodu na svoju vodenicu. Da, radim to naravno, želim da imam klijente. Ali vam ne obećavam med i mleko i uspeh i promenu preko noći, već vam kažem – Čeka vas naporan rad! I vas i vašeg psihoterapeuta. Pošto sam kao psihoterapeut u edukaciji prolazila i kroz svoju terapiju, rekoh vam da imam pun kredibilitet da vam pišem i iz jednih i iz drugih cipela. Nije lako klijentima da dođu na terapiju i pred nekom nepoznatom osobom „izvrnu utrobu“. Grozan izraz, ali je meni najpribližniji doživljaju. Kad izvrnete utrobu, tu je i ono čega se stidite; i ono što ste i sebi prećutkivali; i ono što nikome niste dali da vidi; i ono od čega bežite, a uvek vas stigne; i ono što ste mislili da ste kultivisali, a ono ponekad pokulja i zezne vas kad vam najmanje treba… Zbog tog „izvrtanja utrobe“ je psihoterapija neprijatna klijentu.

Pred prvu sesiju sa terapeutom sanjamo razne snove, smišljamo svakakav koncept šta ćemo reći, neki prave beleške, neki se podupru knjiškim znanjem da bi znali da učestvuju u terapiji, neki se trude da zavedu terapeuta i da sebe predstave u svetlu u kome žele da ih drugi vide
(„sliku svoju ljubim“ pristup 😊 )
… Ali kad dođete kod psihoterapeuta, uglavnom razgovor krene sa ovom naslovnom rečenicom: “Ne znam odakle da počnem!“. Ili: „Nećete verovati šta mi se dešava!“ Eto, to je baš jedan dobar početak! Stvarno dobar početak. I onda krećemo da razmotavamo i namotavamo…

Psihoterapijski pravac kome ja pripadam je integrativna psihodinamska psihoterapija. Neću da objašnjavam šta to znači (imate na sajtu, onako, narodski objašnjeno), a većinu klijenata i ne zanima pravac, mnogi dolaze po preporuci, pa im nije ni bitno. Onima koji i pitaju, to zvuči kao „špansko selo“ ili neka sočna psovka.

– Šta vi kao klijent, u stvari, tražite na terapiji?
– Promenu!
– Kakvu promenu?

– Na bolje!

– Šta je to što je bolje?
– Hm… Da budem srećniji!
– Šta vas čini srećnim?
– Hm….

Naravno da ovo nije transkript neke sesije. Nikada nije ovako sterilno. Ovo je samo neki uprošćeni rezime onoga što se kroz puno rečenica traži kroz terapiju.

Ono što je najvažnije, jeste činjenica da su sreća i zadovoljstvo vrlo subjektivna kategorija. I zato do promene koju tražite da biste došli do zadovoljstva koje priželjkujete, ima milion puteva i načina. E, to mi tražimo na psihoterapiji. I zato ja ne mogu da vam kažem šta da uradite da biste bili zadovoljniji i srećniji, jer, ko sam, bre, ja da znam šta vas čini zadovoljnim?!

Ali ću kroz razgovor sa vama, kroz to što čujem, osetim i vidim (da, sve to), znati kako da vas vodim do te promene. Zato što JA znam kako da vas vodim kroz proces promene! Možda vama neko bliži zna šta VAS čini srećnim, ali retko i zna kako da vas vodi i usmerava ka tome. Zato vam rekoh: Čeka nas naporan rad na putu do promene. Vi pričate, ja slušam. Ja pričam, vi slušate. Pa onda ostavimo malo da odstoji, pa premesimo da vidimo gde smo. I tako više puta dok ne ispečemo i uživamo u ukusu. Koliko će nam vremena biti potrebno? Nemam pojma, videću kad počnemo i kad mi pokažete koliko ste voljni da radite na tome.

Imala sam baš gadne periode u svom životu. Osećala sam se kao da me čopor besnih pasa napao, a ja oborena, sedim na zemlji i nogama pokušavam da šutiram besne pse; da se odbranim, okrećem se ukrug, dok jednog šutnem, drugi mi zašao za leđa i samo što me ne ugrize za vrat. A prepoznajem sličan osećaj i kod nekih klijenata kad dođu kod mene.

Sad, slikovito da vam objasnim, nije fora u tome da išutirate te besne pse. Odmah da vam kažem, ako vam je to cilj, odustanite! Nema ništa od toga, osuđeni ste na propast. Ja sam kroz svoju psihoterapiju naučila da te pse pripitomim, da se više ne plašim kad im vidim iskežene zube, i da na kraju, kad mi priđu i ližu ruke, zagrlim ih i potapšem po vratu. E, to je trijumf! E, to je sreća!

Pa, to je ukratko suština psihoterapije.
Čopor besnih pasa koje ovde koristim kao metaforu,
najčešće ne možete oterati, a još manje ih možete potući.
Puška-pilula završava posao na kratko.
Ono što je namamilo besne pse, još uvek postoji.
Ako niste radili na tome da taj mamac uklonite, eto njih opet.
Psihoterapija upravo radi na tome: uklanja ono na šta su se
besni psi navrzli i istovremeno ih pripitomljava i umiruje
kako bi sutra mogli da idu uz levu nogu
i da reaguju na cimanje povoca.

Naravno, postoje i psihoterapijski pravci koji uče kako da pobegnete od besnog psa. Ima i onih koji daju savete kako da besnom psu naprskate biber sprej u oči i onesposobite ga. Neki će vas učiti da razumete besnog psa i kako da mu na fin način kažete – čibe! Neki vas uče da se ne plašite besnog psa, jer je to samo vaša stroga mama koju ste vi tako doživeli. Drugi vam govore da zamislite da ste vi moćni Herkules i da će besni psi pobeći samo tako, a neki kažu opusti se i pravi se mrtav… A neki rade na svim ovim poljima. Ne kažem da je bilo šta od ovoga pogrešno (naravno, miksovala sam i karikirala neke od bazičnih principa pojedinih psihoterapijskih pravaca), samo kažem da smo svi različiti. Što pomaže Janku, ne mora da pomogne i Marku… Zato je važno ono što klijenti kažu „da kliknemo“. To je inače jedan univerzalan glagol u značenju sinhronizovati se, usaglasiti, uskladiti, razumeti, imati poverenja, pronaći se, i mnogo toga što je potrebno da se desi da bi psihoterapija bila uspešna.

Eto, ja sam svoje besne pse pripitomila na psihoterapiji. Nikad nisam popila ni jedan antidepresiv, čak i kad je sigurno postojao opravdan razlog za to. (Ne zagovaram protiv antidepresiva, samo kažem da nisu dovoljni i nisu definitivno rešenje i svakako, nisu za sve.)

Bez obzira na sve, ranije i sad, ja ustajem ujutru, šminkam se svakog dana, tražim čarape koje će mi se slagati uz trenericu ako ne izlazim iz kuće, ili oblačim kombinaciju koju sam prethodne veceri pripremila i idem na posao. A onda sve što odatle proizilazi.

Tako radi psihoterapija i zato vredi. Ako niste dobili od psihoterapije to što ste tražili, biće da niste „kliknuli“ sa svojim terapeutom.

Zato sam ja osmislila akciju:
Ako pročitate ovaj blog i dođete do kraja, možete da zakažete besplatnu 20-minutnu online konsultaciju sa mnom. Pa ako kliknemo – kliknemo...

... NASTAVAK U SLEDEĆEM BROJU 🙂

… ne znam odakle da počnem – o psihoterapiji Read More »

da ti pričam ili da ti pišem kako se osećam?

Da ti pričam ili da ti pišem kako se osećam?

Tekstualna psihoterapija

– Poštovna, potrebna mi je psihoterapija. Imam jedan problem. Valjda je jedan... Kako mogu da zakažem sesiju?

P.S. Ne mogu telefonski, niti preko skajpa ili vibera ni na neki treći način. Poslao bih vam mail da vas uputim. Isključivo pisanim putem, ne mogu da se osamim i pričam, a jako mi je potrebna terapija

Dobila sam ovakvu poruku jednog dana. Odgovorila sam da ja radim onlajn, putem video poziva jer mi je važno i da čujem i da vidim klijenta. Ali… stigla je još jedna poruka sa objašnjenjem da nikako nije u mogućnosti da priča i da mu ne smeta da mi pošalje mejl i da ja odgovorim na isti način.
Razmislim i napišem da je ok. Može jedna “pisana” sesija, ali preko vibera ili skajpa gde možemo da se dopisujemo i gde mogu da budem za kompjuterom kako bismo brže kucali i kako bi sesija bila interaktivna. Odgovori – može!

I tako održah prvu tekstualnu psihoterapiju putem vibera!

Prvi put je najteži!

Malo sam u početku osećala teskobu, jer ne vidim osobu sa kojom pričam; ne mogu biti sigurna ni kog je pola. Frustriralo me to što ne pratim neverbalnu komunikaciju. Imala sam sumnju da će to doneti neku korist mom sapisniku klijentu (ako je sagovornik onaj sa kim razgovaram, ne znam bolju reč od ’sapisnik’ za onog sa kim se dopisujem).

Ali, rekoh, na kraju krajeva, ovo je klijent-centrirana terapija, vodi se klijentovim potrebama, on je u fokusu sa svojim potrebama, a ne terapeut…

Razmenjivali smo poruke celih 50 minuta koliko i traje regularna sesija. Mislila sam da bi nesinhronizovana komunikacija mogla biti problem. To je ono kad pišemo u isto vreme, pa se ne usaglasimo sa pitanjima i odgovorima, i onda se ponavljamo. Znate ono, vi nešto pitate, a druga osoba vam odgovorila pre nego što ste dovršili poruku. Plašila sam se da će biti puno ’praznog hoda’ u sesiji i potraćenog vremena. Mislila sam da će ta pisana sesija izgledati nešto kao kad bismo u razgovoru pričali u isto vreme.

Takođe sam napisala da neke teme ne možemo obraditi kroz dopisivanje, za neke probleme, jednostavno, neophodno je da pričamo, ne nužno da to bude direktan razgovor, ali svakako da je neophodan razgovor. Klijent me ohrabruje (moram da kažem baš tako) da je to njegov izbor i da ne brinem, na kraju, on nije u mogućnosti da govori.

Na sreću, kod vibera postoji ono „….is typing“ što znači da moj sagovornik ’priča’, i da sačekam odgovor. Kad je poruka pročitana, u uglu se pojavi znak, tako da već nakon prvih nekoliko poruka videh da moji strahovi nisu opravdani. Naprotiv, mnoge stvari koje u razgovoru uživo mogu da zasmetaju, ovako su otklonjene. Na uštrb onog što čulima ne možeš da regisitruješ, dobiješ mnogo drugih informacija koje takođe mogu da znače.

Iskreno, bilo je mnogo bolje nego što sam očekivala! Mnogo interaktivnije nego što sam pretpostavila i, verovatno, kad sad razmislim, i mnogo konstruktivnije.

Dok ne probaš, nećeš znati...

Prvo, sve predrasude, eventualna ometanja koja mogu da dođu od izgleda ili glasa, ili bilo kojih čulnih utisaka, ovde su isključena. Nemogućnost da pratim klijentove reakcije mi je omogućila da budem usredsređena na svoje misli, i vrhove svojih prstiju.

Bila sam fokusirana na sadržaj onoga što mi napiše, i da verujem u to što piše (bez konfuzije sa njegovim telesnim stavom, možda mucanjem, zastajkivanjem u govoru i slično).

Jedna stvar koju sam odmah primetila, jeste da je moj ’dopisni klijent’ vrlo pismen, da se jasno i precizno izražava, da je načitan. Često je na momente bio duhovit, koristili smo i dosta emotikona, tako da smo i on, i ja mogli da stvorimo utisak kakvu je emotivnu reakciju izazvala upravo otpremljena poruka.

Naravno, svi ti emotikoni su mogli biti fejk, ali na psihoterapiji se a priori polazi s tim da su i terapeut i klijent otvoreni i da ne lažu. Svakako, ne namerno…

Elem, po završetku terapijske sesije, proveravajući kako se oseća, klijent mi odgovori da se oseća mnogo bolje, da su mu mnoge stvari jasnije i da se nije pokajao.

Uz to, kroz šalu reče da nije očekivao da će "od jedne male žene dobiti veliku pomoć." Odgovorih šalom da 170 cm valjda nije baš tako malo za jednu ženu pa se nadam da je i pomoć bila srazmerna visini. Kao odgovor dobih jedan zapanjeni emotikon i komentar: „Mislio sam da nemate više od 160 cm“.
Eto rekoh, to je to što se propusti tokom tekstualne terapije.

Posle nekog vremena, moj dopisni klijent mi se javio. Naravno, opet porukama. “Puni prsti hvale” bi verovatno bio adekvatan izraz kad dobijete istipkanu poruku preko kompjutera ili mobilnog telefona, analogan onom što bi u verbalnoj komunikaciji bio “puna usta hvale”.

Klijent je zatražio jednu “follow up” sesiju, kako reče. Još jednom mi je pomenuo da mu je prva sesija značajno pomogla i da je “mnoge stvari postavio na svoje mesto”.

Kad smo završili onih predviđenih 50 minuta “razgovora”, pitala sam ga da mi kaže je li bilo nečeg što mu je posebno značilo u prethodnoj sesiji.

Rekao je da je to činjenica da je pojedine rečenice koje sam mu napisala, mogao više puta da čita dok mu se inače u direktnom razgovoru često dešava da neke stvari “prečuje” jer odluta za svojim mislima. Kad god njemu ili meni nije bilo potpuno jasno “šta je pisac hteo da kaže”, tražili smo i dobijali vrlo precizno objašnjenje. To se inače i u radu uživo često proverava, ali kad to napišete, deluje mnogo verodostojnije.

Kad pričaš o svemu, često ne pričaš ni o čemu!

Oni koji se bave neuronaukama, objašnjavaju da pisana reč zahteva angažovanje pre svega leve hemisfere mozga i da ono što napišemo ima linearni tok i jasniju strukturu nego što je to izgovorena reč (koja je više produkt desne hemisfere mozga pa može često da bude konfuznija, bez strukture i logičnog redosleda).

Kad biste ponekad napravili transkript svog usmeno iznetog govora, iako to slušaocima uopšte nije zvučalo loše, kad se stavi na papir i pročita, može delovati kao neko buncanje! Često naš govor bude o svemu, i baš zato – ni o čemu! U ovakvoj sesiji toga definitivno nije bilo. Priznajem, ovakav način rada možda nije dobar za one koji žele da prikažu lepotu svog kitnjastog govora, raskoš svog glasa i slično. Ali za klijente koji žele ’quick fix’ – brzo rešenje nekog konkretnog pitanja, a nemaju veće mentalne i emotivne probleme, i uz to su vešti sa pisanom reči, verujem da je ovaj način rada odlično rešenje.

Klijent mi je rekao da je više puta tokom narednih dana ponovo iščitavao našu sesiju, da je, takoreći, neke rečenice ponavljao kao mantru.

– Kad sam osetio slabost, čitao sam poruke, rekao je.

Kasnije sam pregledala celu sesiju. Sumnjala sam da sam možda negde bila nejasna, suviše šturo izrekla nešto, da možda nisam upotrebila adekvatnu reč, jer, istini za volju, u usmenom govoru koristim mnogo više reči, mnogo detaljnije nešto objašnjavam… Bila sam iznenađena kad sam shvatila: i u situaciji kada bih dobila spisak pitanja i imala neograničeno mnogo vremena za osmišljavanje odgovora, napisala bih upravo to što i jesam napisala. Možda me je baš bojazan da neću imati priliku da nešto ponovim ili ispravim, držala maksimalno fokusiranom da savršeno jasno formulišem svoje misli. Naša prepiska je bila jasna, struktuirana, konkretna i, očigledno, vrlo efikasna.

Nešto kasnije, kad sam razgovarala sa jednom vrlo stidljivom klijentkinjom, koja je teško artikulisala svoja osećanja, koja je mucala kad priča sa mnom (ne zbog neke govorne mane, već zbog treme), predložih joj da u vremenu između dve sesije u mejlu napiše natenane šta misli i oseća, da pokuša da mi objasni šta je muči. Pristala je.

Dan pre dogovorene sesije, dobila sam podugačak mejl. Pročitala sam ga i porazmislila o svemu. Sledeća sesija koju smo imale bila je potpuno drugačija. Kao da je srušila zidove koje je podigla oko sebe. Taj predlog za savladavanje otpora pisanjem mejla, bio je pun pogodak!

Još nekoliko puta mi je stigao zahtev za tekstualnu terapiju. Jedan je glasio: „Na poslu sam, nemam mogućnost za razgovor, a pući ću! Da li slučajno imate vremena za jedan razgovor putem poruka?“

Odgovorih potvrdno i rekoh kada ću imati vremena. Nakon dogovora oko tehničkih detalja, održasmo sesiju. Prvo sam pomislila kako baš nije u redu da u radno vreme neko ima psihoterapiju, a onda zaključih da to nije moja stvar – moja stvar je samo da tamo negde postoji osoba kojoj treba psihoterapija i, da li je to direktor, vlasnik firme, sekretarica, ko god, moj zadatak je da pomognem. Inače, radno okruženje je čest izvor stresa i puno na psihoterapiji pričamo o situacijama koje se dešavaju na poslu. Komunikacija i interpersonalni odnosi na poslu često generišu konflikte i probleme.

Skoro sam čitajući jednu knjigu Irvina Jaloma, koja je i njegova autobiografska, naišla na jedno poglavlje gde je on upravo pisao o svojim dilemama vezanim za onlajn psihoterapiju pa i za pisanu terapiju. Ono što je on zaključio o tome, učvrstilo me je u veri da i ova vrsta psihoterapije ima svoje mesto i korist za klijenta.

I još da dodam...

Ponekad se dešava da mi klijenti pišu poruke kad im naiđu teški momenti. Nije pametno vezivati klijenta za sebe, navikavati ga da se oslanja na psihoterapeuta bez sopstvenog zalaganja da sam ’gasi vatru’. Tako klijent kao da jedan problem zameni drugim – postaje zavisan od vas (možda neki terapeuti to i rade). Procenim da li je korisno za klijenta da odgovorim, ili da napravim belešku pa na sledećoj sesiji da pričamo o tome.

Jednom kad sam htela da pogledam čet sa klijentkinjom da se podsetim šta mi je pre neki dan pisala, videla sam da je obrisana prepiska. Pitala sam je zašto je obrisala. Kaže: „Pomislila sam da možete da izgubite telefon i da neko može da vidi prepisku!“

Nasmejah se i rekoh da mi se do sad nikad nije desilo da izgubim telefon, ali razumem njenu brigu. Pa eto, čak i za one koji su sumnjičavi i koji se plaše da prepiska ne padne nekom nepoznatom u ruke, ima rešenja.

Aktuelno, nalazimo se u vreme COVID-19 pandemije. Sastanci i viđanja sa psihoterapeutom nisu mogući. A ne sećam se da je bilo više poziva i interesovanja za psihoterapiju. Mnoge moje kolege koje su ranije imale otpor prema onlajn psihoterapiji, u ovim okolnostima su počeli da rade preko raznih aplikacija. Nužda zakon menja, kaže stara izreka. I u ovim okolnostima mi je stiglo nekoliko zahteva za tekstualnu psihoterapiju, čak i od mojih starih klijenata: “Ne mogu da se osamim, puna mi je kuća ljudi, nema šanse da pričam. Možemo li da se kuckamo?“ Možemo, sad znam da i to ima efekta.

I eto, i danas, kao i pre 100 godina, postoji psihoterapija gde terapeut sedi iza kauča na kome leži klijent. I verujem da kauč nikad neće nestati iz psihoterapije. Ali danas postoji i neuropsihoanaIiza. Nauka je toliko napredovala da različite vrste skenera i magnetna rezonanca, mogu snimati i funkcionalne, a ne samo anatomske promene mozga. Mogu snimiti naš strah, anksioznost, ljubav, opsesivnost… Danas terapeut sa beležnicom može da sedi i pored otvora skenera, postavlja klijentu pitanja i sa ekrana tumačiti emotivna stanja i preživljavanja na osnovu boja koje se na ekranu pojave.

Pa zašto i na svakodnevnom nivou ne korisiti tehnološki napredak na ovaj način, ako je to u službi poboljšanja zdravlja? Šta mislite?

da ti pričam ili da ti pišem kako se osećam? Read More »

Čudni su putevi k(o)učeći

Imam jednog zanimljivog mladog klijenta. Inspirativan je. Volim terapijske sesije koje mi omogućavaju da ‘brusim sintaksu’ dok radimo. Hvala svetu, većina mojih klijenata je upravo takva. Rad sa takvim klijentima, u pravom smislu pokazuje da je psihoterapija jedan interaktivan proces u kome i klijent i terapeut uče. Puno sam naučila od svojih klijenata, čak sam u razgovorima sa nekima došla i do svojih uvida. (Ako se pitate kako bi se to ’uvid’ mogao definisati, možda je najbliže sintaksi ’otvorio mi je oči’). E pa, nisam samo ja svojim klijentima pomagala da progledaju, neki od njih su i meni pomogli da ’otvorim oči’.

Elem, počeh da pričam o ovom klijentu. Voli filozofiju i često citira neke od filozofa. Ja iskreno, nisam baš neki poznavalac filozofije, ali se ’ubacujem’ u poslednje vreme. Terapija sa njim podseća na onu koju opisuje jedan savremeni poznati psihoterapeut u svojim knjigama. Nisam ni približno dorasla njemu, ali bože moj, ima vremena za napredak

I tako, dolazi on na sesiju i kaže:
“Razmišljao sam, kako neko postane psihoterapeut i šta će mu to?
Šta ga natera da krene u to kopanje po ljudskoj duši?
I još me interesuje, kako se psihoterapeut oseća posle sesija?
Je l’ mu je svejedno?
Je l odmah zaboravi na klijenta?

Ovakva pitanja se ne smeju ignorisati. Neki psihoterapeuti bi na ove komentare odgovorili prostim pitanjem: “Zašto je to vama važno? Šta vas je podstaklo da tako razmišljate? Koji biste odgovor želeli da čujete? Da li će moj odgovor uticati na vaš doživljaj terapije?… i mnoga slična pitanja, gde bi se terapeut ’sakrio’ iza profesije i ispoštovao pravilo ’praznog platna’ na koje klijent projektuje svoje nesvesne sadržaje, tj. ostao neutralan i ne bi podelio ništa svoje lično sa klijentom.

Sreća pa ne pripadam takvom pravcu i sreća da sam dovoljno podstreka dobila od svog mentora, kao i iz knjiga koje čitam, da zaključim da je klijent ljudsko biće koje ima potrebu da i vas oseti kao ljudsko biće i zatraži nešto lično. Uz to, kažu podaci, da ponekad klijenti više dobiju time što ćete pokazati toplinu i razumevanje za njih, nego što ćete upotrebiti neznamkakvu tehniku ili interpretaciju.

Uzdahnuh, i odlučih da mu ispričam tu priču ukratko. Svakako, tu priču zna mnogo naših edukanata kojima držim predavanja, a zna i moj mentor, koji je velikim delom zaslužan za to. Klijentu sam ispričala kraću verziju priče da ne bismo gubili vreme, a sad vam pričam kako je to bilo, sa više detalja i mojih intimnih razmišljanja. Vi ćete zaključiti da li u ovoj priči ima i neke pouke.

Besmisao koji je postao smislen…

Dakle, bilo je to prilično davno, u periodu kad se moj život odigravao u korporativnoj magli i dok sam još uvek bila uštekana svakodnevno na visokonaponsku stresnu mrežu, ali potpuno svesna da život po hotelima i aerodromima ima svoj rok. U to vreme, u mom privatnom životu je postojala jedna muška osoba, koja je činila da ionako buran poslovni život, nema mirnu luku, već je moj dolazak sa puta, ili iz kancelarije značio ’pomeri potenciometar za još 150 volti gore!’. Ta voltaža može da sagori, a ja sam na tom naponu funkcionisala, paaaaa skoro dve godine.

Najgore iskustvo u mom životu! Ja sam bila najgora, pre svega prema sebi, a on je iz mene cedio ono još gore. Jedan nekritični narcis bez ikakvih postignuća u životu, sa slikom o sebi koja nema ni trunku uporišta u realnom životu, do zla boga manipulativan, u srži nesiguran ali sa izvanrednim self-marketingom. Dakle, on dno, pa i sve druge vuče sa sobom. Bio je predmet moje lične terapije neke dve godine koliko mi je trebalo da shvatim zašto sam u takvoj vezi bila toliko dugo i da vidim mogu li da nađem način kako da ’prežalim’ te godine krajnjeg nezadovoljstva i nepoštovanja sebe.

Posle te psihoterapije shvatila sam koja mu je uloga bila u mom životu (pa mu nekako i nađoh smisao), ali još uvek nisam prežalila te dve godine…

Ako mi dvojica kažu da sam kučka, da li ja zaista jesam kučka?

…Eto, tako jednom dođoh s posla, puna sebe jer sam napravila neki dobar posao, a on mi već na vratima pokrenu onu ciglu u stomaku i gađenje. U svom (tadašnjem) maniru, ne bejah mutava i lenja, već mu uzvratih još jače, izazivajući gađenje i kod njega.

Ti si jedna obična kučka! – reče mi.

Ja na to ispalih još otrovniju repliku.

Sa osećajem gađenja i nezadovoljstva uzeh svoju čašu džin-tonika i odoh na terasu da se na suncu malo ’spustim’ posle napornog dana…

Prošlo je nekoliko dana od toga, i jedne večeri na terasi moj divni stric i ja sedimo i pričamo, i on me pogleda nežno i reče: “E moje pile žuto, tako me zvao , postala si jedna praaava poslovna kučka.“

E sad, kad mi to kaže dragi stric, onda to nije više zezanje! To zaslužuje da stavim prst na čelo!

I tako ja, kao svaki štreber, sednem za komp i počnem da istražujem po google-u šta muškarci misle, kakve su žene za koje kažu da su kučke.

Već na samu ukucanu reč “kučka”, SEO mi izbaci na prvom mestu, članak „Psihologija kučke“.
Učini mi se zanimljivo, pa otvorim i pročitam taj podugačak tekst. Autor i počinje tekst svojim razmišljanjem i potragom za ono isto što sam i ja tražila:
Koga to muškarci zovu kučkama, koje su to glavne odlike kučki, zašto su neke žene “kučke”.
Malo sarkastično, malo šaljivo, sa jednom ozbiljnom ali pitkom psihološkom pričom ispod.

Pogledam ime autora, NEKI Nebojša Jovanović, piše da je psiholog i pisac, psihoterapeut. Počeh da kopam, da istražujem TOG Nebojšu. Hm, zanimljiv tip… Pronađem negde u čošku informaciju da baš počinje prvi ciklus edukacije iz psihodinamskog life coachinga i da je on predavač.

Kakva slučajnost, pomislih, baš sam čitala o koučingu i istraživala (sad bih tu slučajnost nazvala sinhronicitetom ). Tražila sam nešto što bi meni bio ’plan B’ u životu, jer ovakav poslovni život kakav vodim – mene vodi uuu ….

Tako sam razmišljala brojeći pređene kilometre, brojeći dane van kuće i bez svog deteta…
Našla sam neki tamo NLP, upoznala neke osobe koje se time bave i pomislila: Maaaa daj, ovo je suviše površno! S druge strane, čitam o čemu se ovde radi, kakav je program, a već su mi se na ono “psihodinamski” upalile lampice. Deluje mi sve zanimljivije.

Da se razumemo, u tom trenutku sam znala osnovne pojmove, mi medicinari se na faksu nismo puno bavili psihologijom. Od predmeta smo imali medicinsku psihologiju i psihijatriju.
Sa psihijatrije sam ponela solidno znanje, ali nikad nisam previše bila zainteresovana za ovu oblast medicine.

I tako, sve zainteresovanija, reših da pozovem TOG Nebojšu. Objasni mi čovek sve o edukaciji, da je to prvi ciklus, reče koliko traje, i reče da je taj prvi modul edukacije predstojećeg vikenda. Pogledah raspored za taj vikend, nisam ni na jednom kongresu, nemam nikakvu jurnjavu tada, i rekoh: “Upišite me, dolazim!“

Naravno, kad saopštih kući “Onom Koji Me Nazvao Kučkom” da krećem sa edukacijom iz koučinga da vidim da li će to da mi legne, naiđoh na komentar kako je to glupo i čemu sad to (nije baš ovim probranim rečnikom saopšteno ).

Krenuh ja svojim ko(u)čećim putem... kuda li će me odvesti?!

I eto mene sledećeg vikenda u Beogradu na edukaciji.
TAJ Nebojša pokazalo se da je neki fini gospodin, zanimljivo priča, duhovit je i opušten.
Baš, baš mi se sve dopalo. Tada nisam ni slutila da će on odigrati jaaako važnu ulogu u mom životu!

Družili smo se mi godinama na edukaciji, prvo sam dobila licencu iz koučinga, pa iz psihološkog savetovanja a onda i iz psihoterapije. U toku edukacije, pozvao je mene i koleginicu i rekao da radi na tome da širi mrežu edukacija po Srbiji i pozvao nas da pokrenemo priču u Nišu i Novom Sadu.
Ja sam bila tako polaskana!

Ako sad treba da odredim njegovo mesto u svom životu, rekla bih da je on moj Učitelj (sa velikim U), moj mentor, u grupi “značajnih drugih” – broj jedan.
Tako je suptilno kroz edukaciju i mentorstvo brusio moj temperament, zauzdavao moju impulsivnost, usmeravao moju “promiskuitetnu inicijativu”…

Da, ja sad našim edukantima na uvodnom modulu edukacije kažem da kako edukacija bude odmicala, sve će manje “ličiti” na ovu osobu kakva su sada.
Da će to prvo primećivati ljudi iz okoline, a onda će se i oni jednog dana brecnuti i videti da nisu isti.

Tako je i kod mene bilo.

Prvo su moji najbliži saradnici primetili promenu.

Reče jedna:
Uh, kako si ti to sad tako-fuckin’-smirena i tiha? Ideš mi na nerve, je l’ su vanzemaljci oteli onu staru Maju???

Nisu.
Maja je počela da se menja...
Tako je govorio moj Učitelj...

Nebojša mi je pričao nešto što i dan-danas pamtim i čega se često setim.
Najbolji savet koji mi je dao (a koji ja bandoglava nisam poslušala), bio je: “Majo, usporite da biste mogli da se ubrzate!“.
A ja jok, Niko ne bi mogao da proprati moje kretanje u to vreme!

Ponekad, kad sam se žalila da mi fali struktura u toj psihoterapiji, i da mi sve to liči na bauljanje po magli bez ikakve glave i repa, govorio mi je: „Bićete vi dobar psihoterapeut, samo da vas ’izlečim’ od medicine“. Da, falila mi je struktura, brate, gde je tu anamnesis morbi, anamnesis vitae i sve ono što vas redom pita doktor kad odete na pregled! To za lečenje od medicine mu je, inače, samo delimično pošlo za rukom, pošto sam našla svoje dominantno interesovanje u psihosomatici, pa mi moj medicinarski mozak čak i dobro služi ovde .

Aliiii, tu je jedna druga rečenica koja će mi verovatno celog života, dok god budem radila, stajati nad glavom (možda i život zagorčavati) i činiti da nikad ne budem toliko zadovoljna svojim radom i da ne prestanem da se trudim da budem i bolja.

Kad sam pred kraj edukacije držala svoju radionicu pred grupom, i nakon što su sve kolege iz grupe komentarisale kakva sam bila, došao je red i na Nebojšu. Rekao je, onim svojim smirenim i tihim glasom: “Pa Majo, šta da Vam kažem, za vas odlično više nije dovoljno!“ Uuuuu, pajsad, ne ni dobro, nego odlično više nije dovoljno!

I eto, onako posle jedanaest godina rada za Japance gde sam bila naštelovana na ’možeš jače i bolje’, Nebojša je ovim rečima samo zacementirao tu moju težnju. Ja sam večiti đak, uvek ima nešto da se doradi i ispolira…

A šta bi s onom kučkom sa početka ove priče?

Pa sad znam šta se desilo. Nekad se nađu tako kompatibilne patologije u vezi, i to tako traje i traje. Veza ’idi mi – dođi mi’ nikako da se prekine iako tu nema puno sreće. Pate obe strane i ostaju u vezi. Dokle? Dok jedna strana ne odluči da ’raste’ i da se menja. Onda se ta nezdrava simbioza raspada! Jedna strana jača i postaje zrelija, a druga stagnira tako psihološki ’nedopevana’. Onog trenutka kad je ta Nova Ja bila dovoljno zrela, nije više bilo ’dođi mi’.

Na svojoj psihoterapiji sam, sa svojom terapeutkinjom Jungijankom, došla do zaključka da je on bio moja Senka – onaj mračni, neosvešćeni i neprihvatljivi deo moje ličnosti koji ne želim. Njegova neutemeljena grandioznost, arogancija, neambicioznost, ignorisanje realnosti, negiranje sopstvenih mana, bio je deo koji sam mrzela u njemu (sebi?). Na sreću, kako nema senke bez svetlosti, tako je i prepoznavanje ove senke, njeno kultivisanje i rafinisanje, dovelo do toga da sam ovo što jesam. Uh, dug je to put i nikad završen do kraja!

…Na sesiji sa onim klijentom, nakon što sam mu ispričala kako sam postala psihoterapeut, rekoh mu uz osmeh: Eto, možda si baš ti sada uticao da ispričam ovu priču za šire narodne mase! Neka vide ljudi da ponekad i ono što je naizgled ružno i neprijatno, može da da i nešto pozitivno! U našem životu ključni ljudi nisu samo oni koji nam učine nešto dobro. I oni koji nam nanose bol, frustriraju nas i ljute, pokrenu nekad nešto još vrednije i veće!

Ali ipak, odustadoh od ideje da napišem ovu priču sa ovoliko ličnih detalja.

Kad ono te noći, došunja se neka senka i usnih jedan san.

Sama sam u stanu.
Ulazna vrata se sastoje iz neka dva panela.
Neko je u besu prošao, lupio taj gornji panel i odvalio ga.
Polovina mojih ulaznih vrata nedostaje i jedan dobar deo moje dnevne sobe može da vidi svako ko prolazi.
Neprijatno mi je u tako otvorenoj dnevnoj sobi, osećam se ogoljeno.
Pokušavam da vratim taj panel, ali on stalno pada.
Prolazi neki čovek, vidi kako sedim u svojoj sobi, mahne mi i nasmeši se.
Kao da to nije ništa čudno što me gleda iz hodnika
na sred moje dnevne sobe
i kao da je to sasvim ok.

Probudim se. Nisam nešto dobra u tumačenju snova, ali, s obzirom na moju dilemu od tog dana, bila mi je jasna poruka moje podsvesti:

Ogoli se…

P.S. Desilo se nekoliko puta da mi klijenti ili neko od edukanata kažu da sam imala veliki uticaj na njih i da su zbog mene započeli edukaciju ili su se puno promenili. Ah, možda i ja nekom od njih budem u grupi “značajnih drugih” *…

*Što bi Ameri rekli, significant others jesu one osobe koje ti u život unesu neku značajnu promenu, preusmere tok života, daju neku novu vrednost tvom životu.
Koliko to mogu da budu pozitivne promene i ljudi, isto tako mogu i negativne.
To su vam neka vrsta životnih influensera, da me mladi razumeju ☺

Čudni su putevi k(o)učeći Read More »

Uncategorized