Čudni su putevi k(o)učeći
Imam jednog zanimljivog mladog klijenta. Inspirativan je. Volim terapijske sesije koje mi omogućavaju da ‘brusim sintaksu’ dok radimo. Hvala svetu, većina mojih klijenata je upravo takva. Rad sa takvim klijentima, u pravom smislu pokazuje da je psihoterapija jedan interaktivan proces u kome i klijent i terapeut uče. Puno sam naučila od svojih klijenata, čak sam u razgovorima sa nekima došla i do svojih uvida. (Ako se pitate kako bi se to ’uvid’ mogao definisati, možda je najbliže sintaksi ’otvorio mi je oči’). E pa, nisam samo ja svojim klijentima pomagala da progledaju, neki od njih su i meni pomogli da ’otvorim oči’.
Elem, počeh da pričam o ovom klijentu. Voli filozofiju i često citira neke od filozofa. Ja iskreno, nisam baš neki poznavalac filozofije, ali se ’ubacujem’ u poslednje vreme. Terapija sa njim podseća na onu koju opisuje jedan savremeni poznati psihoterapeut u svojim knjigama. Nisam ni približno dorasla njemu, ali bože moj, ima vremena za napredak 
I tako, dolazi on na sesiju i kaže:
“Razmišljao sam, kako neko postane psihoterapeut i šta će mu to?
Šta ga natera da krene u to kopanje po ljudskoj duši?
I još me interesuje, kako se psihoterapeut oseća posle sesija?
Je l’ mu je svejedno?
Je l odmah zaboravi na klijenta?
Ovakva pitanja se ne smeju ignorisati. Neki psihoterapeuti bi na ove komentare odgovorili prostim pitanjem: “Zašto je to vama važno? Šta vas je podstaklo da tako razmišljate? Koji biste odgovor želeli da čujete? Da li će moj odgovor uticati na vaš doživljaj terapije?… i mnoga slična pitanja, gde bi se terapeut ’sakrio’ iza profesije i ispoštovao pravilo ’praznog platna’ na koje klijent projektuje svoje nesvesne sadržaje, tj. ostao neutralan i ne bi podelio ništa svoje lično sa klijentom.
Sreća pa ne pripadam takvom pravcu i sreća da sam dovoljno podstreka dobila od svog mentora, kao i iz knjiga koje čitam, da zaključim da je klijent ljudsko biće koje ima potrebu da i vas oseti kao ljudsko biće i zatraži nešto lično. Uz to, kažu podaci, da ponekad klijenti više dobiju time što ćete pokazati toplinu i razumevanje za njih, nego što ćete upotrebiti neznamkakvu tehniku ili interpretaciju.
Uzdahnuh, i odlučih da mu ispričam tu priču ukratko. Svakako, tu priču zna mnogo naših edukanata kojima držim predavanja, a zna i moj mentor, koji je velikim delom zaslužan za to. Klijentu sam ispričala kraću verziju priče da ne bismo gubili vreme, a sad vam pričam kako je to bilo, sa više detalja i mojih intimnih razmišljanja. Vi ćete zaključiti da li u ovoj priči ima i neke pouke.
Besmisao koji je postao smislen…
Dakle, bilo je to prilično davno, u periodu kad se moj život odigravao u korporativnoj magli i dok sam još uvek bila uštekana svakodnevno na visokonaponsku stresnu mrežu, ali potpuno svesna da život po hotelima i aerodromima ima svoj rok. U to vreme, u mom privatnom životu je postojala jedna muška osoba, koja je činila da ionako buran poslovni život, nema mirnu luku, već je moj dolazak sa puta, ili iz kancelarije značio ’pomeri potenciometar za još 150 volti gore!’. Ta voltaža može da sagori, a ja sam na tom naponu funkcionisala, paaaaa skoro dve godine.
Najgore iskustvo u mom životu! Ja sam bila najgora, pre svega prema sebi, a on je iz mene cedio ono još gore. Jedan nekritični narcis bez ikakvih postignuća u životu, sa slikom o sebi koja nema ni trunku uporišta u realnom životu, do zla boga manipulativan, u srži nesiguran ali sa izvanrednim self-marketingom. Dakle, on dno, pa i sve druge vuče sa sobom. Bio je predmet moje lične terapije neke dve godine koliko mi je trebalo da shvatim zašto sam u takvoj vezi bila toliko dugo i da vidim mogu li da nađem način kako da ’prežalim’ te godine krajnjeg nezadovoljstva i nepoštovanja sebe.
Posle te psihoterapije shvatila sam koja mu je uloga bila u mom životu (pa mu nekako i nađoh smisao), ali još uvek nisam prežalila te dve godine…
Ako mi dvojica kažu da sam kučka, da li ja zaista jesam kučka?
…Eto, tako jednom dođoh s posla, puna sebe jer sam napravila neki dobar posao, a on mi već na vratima pokrenu onu ciglu u stomaku i gađenje. U svom (tadašnjem) maniru, ne bejah mutava i lenja, već mu uzvratih još jače, izazivajući gađenje i kod njega.
Ti si jedna obična kučka! – reče mi.
Ja na to ispalih još otrovniju repliku.
Sa osećajem gađenja i nezadovoljstva uzeh svoju čašu džin-tonika i odoh na terasu da se na suncu malo ’spustim’ posle napornog dana…
Prošlo je nekoliko dana od toga, i jedne večeri na terasi moj divni stric i ja sedimo i pričamo, i on me pogleda nežno i reče: “E moje pile žuto, tako me zvao , postala si jedna praaava poslovna kučka.“
E sad, kad mi to kaže dragi stric, onda to nije više zezanje! To zaslužuje da stavim prst na čelo!
I tako ja, kao svaki štreber, sednem za komp i počnem da istražujem po google-u šta muškarci misle, kakve su žene za koje kažu da su kučke.
Već na samu ukucanu reč “kučka”, SEO mi izbaci na prvom mestu, članak „Psihologija kučke“.
Učini mi se zanimljivo, pa otvorim i pročitam taj podugačak tekst. Autor i počinje tekst svojim razmišljanjem i potragom za ono isto što sam i ja tražila:
Koga to muškarci zovu kučkama, koje su to glavne odlike kučki, zašto su neke žene “kučke”.
Malo sarkastično, malo šaljivo, sa jednom ozbiljnom ali pitkom psihološkom pričom ispod.
Pogledam ime autora, NEKI Nebojša Jovanović, piše da je psiholog i pisac, psihoterapeut. Počeh da kopam, da istražujem TOG Nebojšu. Hm, zanimljiv tip… Pronađem negde u čošku informaciju da baš počinje prvi ciklus edukacije iz psihodinamskog life coachinga i da je on predavač.
Kakva slučajnost, pomislih, baš sam čitala o koučingu i istraživala (sad bih tu slučajnost nazvala sinhronicitetom ). Tražila sam nešto što bi meni bio ’plan B’ u životu, jer ovakav poslovni život kakav vodim – mene vodi uuu ….
Tako sam razmišljala brojeći pređene kilometre, brojeći dane van kuće i bez svog deteta…
Našla sam neki tamo NLP, upoznala neke osobe koje se time bave i pomislila: Maaaa daj, ovo je suviše površno! S druge strane, čitam o čemu se ovde radi, kakav je program, a već su mi se na ono “psihodinamski” upalile lampice. Deluje mi sve zanimljivije.
Da se razumemo, u tom trenutku sam znala osnovne pojmove, mi medicinari se na faksu nismo puno bavili psihologijom. Od predmeta smo imali medicinsku psihologiju i psihijatriju.
Sa psihijatrije sam ponela solidno znanje, ali nikad nisam previše bila zainteresovana za ovu oblast medicine.
I tako, sve zainteresovanija, reših da pozovem TOG Nebojšu. Objasni mi čovek sve o edukaciji, da je to prvi ciklus, reče koliko traje, i reče da je taj prvi modul edukacije predstojećeg vikenda. Pogledah raspored za taj vikend, nisam ni na jednom kongresu, nemam nikakvu jurnjavu tada, i rekoh: “Upišite me, dolazim!“
Naravno, kad saopštih kući “Onom Koji Me Nazvao Kučkom” da krećem sa edukacijom iz koučinga da vidim da li će to da mi legne, naiđoh na komentar kako je to glupo i čemu sad to (nije baš ovim probranim rečnikom saopšteno ).
Krenuh ja svojim ko(u)čećim putem... kuda li će me odvesti?!
I eto mene sledećeg vikenda u Beogradu na edukaciji.
TAJ Nebojša pokazalo se da je neki fini gospodin, zanimljivo priča, duhovit je i opušten.
Baš, baš mi se sve dopalo. Tada nisam ni slutila da će on odigrati jaaako važnu ulogu u mom životu!
Družili smo se mi godinama na edukaciji, prvo sam dobila licencu iz koučinga, pa iz psihološkog savetovanja a onda i iz psihoterapije. U toku edukacije, pozvao je mene i koleginicu i rekao da radi na tome da širi mrežu edukacija po Srbiji i pozvao nas da pokrenemo priču u Nišu i Novom Sadu.
Ja sam bila tako polaskana!
Tako je suptilno kroz edukaciju i mentorstvo brusio moj temperament, zauzdavao moju impulsivnost, usmeravao moju “promiskuitetnu inicijativu”…
Da, ja sad našim edukantima na uvodnom modulu edukacije kažem da kako edukacija bude odmicala, sve će manje “ličiti” na ovu osobu kakva su sada.
Da će to prvo primećivati ljudi iz okoline, a onda će se i oni jednog dana brecnuti i videti da nisu isti.
Prvo su moji najbliži saradnici primetili promenu.
Reče jedna:
Uh, kako si ti to sad tako-fuckin’-smirena i tiha? Ideš mi na nerve, je l’ su vanzemaljci oteli onu staru Maju???
Nisu.
Maja je počela da se menja...
Tako je govorio moj Učitelj...
Nebojša mi je pričao nešto što i dan-danas pamtim i čega se često setim.
Najbolji savet koji mi je dao (a koji ja bandoglava nisam poslušala), bio je: “Majo, usporite da biste mogli da se ubrzate!“.
A ja jok, Niko ne bi mogao da proprati moje kretanje u to vreme!
Ponekad, kad sam se žalila da mi fali struktura u toj psihoterapiji, i da mi sve to liči na bauljanje po magli bez ikakve glave i repa, govorio mi je: „Bićete vi dobar psihoterapeut, samo da vas ’izlečim’ od medicine“. Da, falila mi je struktura, brate, gde je tu anamnesis morbi, anamnesis vitae i sve ono što vas redom pita doktor kad odete na pregled! To za lečenje od medicine mu je, inače, samo delimično pošlo za rukom, pošto sam našla svoje dominantno interesovanje u psihosomatici, pa mi moj medicinarski mozak čak i dobro služi ovde .
Aliiii, tu je jedna druga rečenica koja će mi verovatno celog života, dok god budem radila, stajati nad glavom (možda i život zagorčavati) i činiti da nikad ne budem toliko zadovoljna svojim radom i da ne prestanem da se trudim da budem i bolja.
Kad sam pred kraj edukacije držala svoju radionicu pred grupom, i nakon što su sve kolege iz grupe komentarisale kakva sam bila, došao je red i na Nebojšu. Rekao je, onim svojim smirenim i tihim glasom: “Pa Majo, šta da Vam kažem, za vas odlično više nije dovoljno!“ Uuuuu, pajsad, ne ni dobro, nego odlično više nije dovoljno!
I eto, onako posle jedanaest godina rada za Japance gde sam bila naštelovana na ’možeš jače i bolje’, Nebojša je ovim rečima samo zacementirao tu moju težnju. Ja sam večiti đak, uvek ima nešto da se doradi i ispolira…
A šta bi s onom kučkom sa početka ove priče?
Pa sad znam šta se desilo. Nekad se nađu tako kompatibilne patologije u vezi, i to tako traje i traje. Veza ’idi mi – dođi mi’ nikako da se prekine iako tu nema puno sreće. Pate obe strane i ostaju u vezi. Dokle? Dok jedna strana ne odluči da ’raste’ i da se menja. Onda se ta nezdrava simbioza raspada! Jedna strana jača i postaje zrelija, a druga stagnira tako psihološki ’nedopevana’. Onog trenutka kad je ta Nova Ja bila dovoljno zrela, nije više bilo ’dođi mi’.
Na svojoj psihoterapiji sam, sa svojom terapeutkinjom Jungijankom, došla do zaključka da je on bio moja Senka – onaj mračni, neosvešćeni i neprihvatljivi deo moje ličnosti koji ne želim. Njegova neutemeljena grandioznost, arogancija, neambicioznost, ignorisanje realnosti, negiranje sopstvenih mana, bio je deo koji sam mrzela u njemu (sebi?). Na sreću, kako nema senke bez svetlosti, tako je i prepoznavanje ove senke, njeno kultivisanje i rafinisanje, dovelo do toga da sam ovo što jesam. Uh, dug je to put i nikad završen do kraja!
…Na sesiji sa onim klijentom, nakon što sam mu ispričala kako sam postala psihoterapeut, rekoh mu uz osmeh: Eto, možda si baš ti sada uticao da ispričam ovu priču za šire narodne mase! Neka vide ljudi da ponekad i ono što je naizgled ružno i neprijatno, može da da i nešto pozitivno! U našem životu ključni ljudi nisu samo oni koji nam učine nešto dobro. I oni koji nam nanose bol, frustriraju nas i ljute, pokrenu nekad nešto još vrednije i veće!
Ali ipak, odustadoh od ideje da napišem ovu priču sa ovoliko ličnih detalja.
Kad ono te noći, došunja se neka senka i usnih jedan san.
Sama sam u stanu.
Ulazna vrata se sastoje iz neka dva panela.
Neko je u besu prošao, lupio taj gornji panel i odvalio ga.
Polovina mojih ulaznih vrata nedostaje i jedan dobar deo moje dnevne sobe može da vidi svako ko prolazi.
Neprijatno mi je u tako otvorenoj dnevnoj sobi, osećam se ogoljeno.
Pokušavam da vratim taj panel, ali on stalno pada.
Prolazi neki čovek, vidi kako sedim u svojoj sobi, mahne mi i nasmeši se.
Kao da to nije ništa čudno što me gleda iz hodnika
na sred moje dnevne sobe
i kao da je to sasvim ok.
Probudim se. Nisam nešto dobra u tumačenju snova, ali, s obzirom na moju dilemu od tog dana, bila mi je jasna poruka moje podsvesti:
Ogoli se…
P.S. Desilo se nekoliko puta da mi klijenti ili neko od edukanata kažu da sam imala veliki uticaj na njih i da su zbog mene započeli edukaciju ili su se puno promenili. Ah, možda i ja nekom od njih budem u grupi “značajnih drugih” *…
*Što bi Ameri rekli, significant others jesu one osobe koje ti u život unesu neku značajnu promenu, preusmere tok života, daju neku novu vrednost tvom životu.
Koliko to mogu da budu pozitivne promene i ljudi, isto tako mogu i negativne.
To su vam neka vrsta životnih influensera, da me mladi razumeju ☺