Da ti pričam ili da ti pišem kako se osećam?
Tekstualna psihoterapija
– Poštovna, potrebna mi je psihoterapija. Imam jedan problem. Valjda je jedan... Kako mogu da zakažem sesiju?
P.S. Ne mogu telefonski, niti preko skajpa ili vibera ni na neki treći način. Poslao bih vam mail da vas uputim. Isključivo pisanim putem, ne mogu da se osamim i pričam, a jako mi je potrebna terapija
Dobila sam ovakvu poruku jednog dana. Odgovorila sam da ja radim onlajn, putem video poziva jer mi je važno i da čujem i da vidim klijenta. Ali… stigla je još jedna poruka sa objašnjenjem da nikako nije u mogućnosti da priča i da mu ne smeta da mi pošalje mejl i da ja odgovorim na isti način.
Razmislim i napišem da je ok. Može jedna “pisana” sesija, ali preko vibera ili skajpa gde možemo da se dopisujemo i gde mogu da budem za kompjuterom kako bismo brže kucali i kako bi sesija bila interaktivna. Odgovori – može!
I tako 
održah prvu tekstualnu psihoterapiju putem vibera!
Prvi put je najteži!
Malo sam u početku osećala teskobu, jer ne vidim osobu sa kojom pričam; ne mogu biti sigurna ni kog je pola. Frustriralo me to što ne pratim neverbalnu komunikaciju. Imala sam sumnju da će to doneti neku korist mom sapisniku klijentu (ako je sagovornik onaj sa kim razgovaram, ne znam bolju reč od ’sapisnik’ za onog sa kim se dopisujem).
Ali, rekoh, na kraju krajeva, ovo je klijent-centrirana terapija, vodi se klijentovim potrebama, on je u fokusu sa svojim potrebama, a ne terapeut…
Razmenjivali smo poruke celih 50 minuta koliko i traje regularna sesija. Mislila sam da bi nesinhronizovana komunikacija mogla biti problem. To je ono kad pišemo u isto vreme, pa se ne usaglasimo sa pitanjima i odgovorima, i onda se ponavljamo. Znate ono, vi nešto pitate, a druga osoba vam odgovorila pre nego što ste dovršili poruku. Plašila sam se da će biti puno ’praznog hoda’ u sesiji i potraćenog vremena. Mislila sam da će ta pisana sesija izgledati nešto kao kad bismo u razgovoru pričali u isto vreme.
Takođe sam napisala da neke teme ne možemo obraditi kroz dopisivanje, za neke probleme, jednostavno, neophodno je da pričamo, ne nužno da to bude direktan razgovor, ali svakako da je neophodan razgovor. Klijent me ohrabruje (moram da kažem baš tako) da je to njegov izbor i da ne brinem, na kraju, on nije u mogućnosti da govori.
Na sreću, kod vibera postoji ono „….is typing“ što znači da moj sagovornik ’priča’, i da sačekam odgovor. Kad je poruka pročitana, u uglu se pojavi znak, tako da već nakon prvih nekoliko poruka videh da moji strahovi nisu opravdani. Naprotiv, mnoge stvari koje u razgovoru uživo mogu da zasmetaju, ovako su otklonjene. Na uštrb onog što čulima ne možeš da regisitruješ, dobiješ mnogo drugih informacija koje takođe mogu da znače.
Iskreno, bilo je mnogo bolje nego što sam očekivala! Mnogo interaktivnije nego što sam pretpostavila i, verovatno, kad sad razmislim, i mnogo konstruktivnije.
Dok ne probaš, nećeš znati...
Prvo, sve predrasude, eventualna ometanja koja mogu da dođu od izgleda ili glasa, ili bilo kojih čulnih utisaka, ovde su isključena. Nemogućnost da pratim klijentove reakcije mi je omogućila da budem usredsređena na svoje misli, i vrhove svojih prstiju.
Bila sam fokusirana na sadržaj onoga što mi napiše, i da verujem u to što piše (bez konfuzije sa njegovim telesnim stavom, možda mucanjem, zastajkivanjem u govoru i slično).
Jedna stvar koju sam odmah primetila, jeste da je moj ’dopisni klijent’ vrlo pismen, da se jasno i precizno izražava, da je načitan. Često je na momente bio duhovit, koristili smo i dosta emotikona, tako da smo i on, i ja mogli da stvorimo utisak kakvu je emotivnu reakciju izazvala upravo otpremljena poruka.
Naravno, svi ti emotikoni su mogli biti fejk, ali na psihoterapiji se a priori polazi s tim da su i terapeut i klijent otvoreni i da ne lažu. Svakako, ne namerno…
Elem, po završetku terapijske sesije, proveravajući kako se oseća, klijent mi odgovori da se oseća mnogo bolje, da su mu mnoge stvari jasnije i da se nije pokajao.
Uz to, kroz šalu reče da nije očekivao da će "od jedne male žene dobiti veliku pomoć." Odgovorih šalom da 170 cm valjda nije baš tako malo za jednu ženu pa se nadam da je i pomoć bila srazmerna visini. Kao odgovor dobih jedan zapanjeni emotikon i komentar: „Mislio sam da nemate više od 160 cm“.
Eto rekoh, to je to što se propusti tokom tekstualne terapije.
Klijent je zatražio jednu “follow up” sesiju, kako reče. Još jednom mi je pomenuo da mu je prva sesija značajno pomogla i da je “mnoge stvari postavio na svoje mesto”.
Kad smo završili onih predviđenih 50 minuta “razgovora”, pitala sam ga da mi kaže je li bilo nečeg što mu je posebno značilo u prethodnoj sesiji.
Rekao je da je to činjenica da je pojedine rečenice koje sam mu napisala, mogao više puta da čita dok mu se inače u direktnom razgovoru često dešava da neke stvari “prečuje” jer odluta za svojim mislima. Kad god njemu ili meni nije bilo potpuno jasno “šta je pisac hteo da kaže”, tražili smo i dobijali vrlo precizno objašnjenje. To se inače i u radu uživo često proverava, ali kad to napišete, deluje mnogo verodostojnije.
Kad pričaš o svemu, često ne pričaš ni o čemu!
Oni koji se bave neuronaukama, objašnjavaju da pisana reč zahteva angažovanje pre svega leve hemisfere mozga i da ono što napišemo ima linearni tok i jasniju strukturu nego što je to izgovorena reč (koja je više produkt desne hemisfere mozga pa može često da bude konfuznija, bez strukture i logičnog redosleda).
Kad biste ponekad napravili transkript svog usmeno iznetog govora, iako to slušaocima uopšte nije zvučalo loše, kad se stavi na papir i pročita, može delovati kao neko buncanje! Često naš govor bude o svemu, i baš zato – ni o čemu! U ovakvoj sesiji toga definitivno nije bilo. Priznajem, ovakav način rada možda nije dobar za one koji žele da prikažu lepotu svog kitnjastog govora, raskoš svog glasa i slično. Ali za klijente koji žele ’quick fix’ – brzo rešenje nekog konkretnog pitanja, a nemaju veće mentalne i emotivne probleme, i uz to su vešti sa pisanom reči, verujem da je ovaj način rada odlično rešenje.
Klijent mi je rekao da je više puta tokom narednih dana ponovo iščitavao našu sesiju, da je, takoreći, neke rečenice ponavljao kao mantru.
– Kad sam osetio slabost, čitao sam poruke, rekao je.
Kasnije sam pregledala celu sesiju. Sumnjala sam da sam možda negde bila nejasna, suviše šturo izrekla nešto, da možda nisam upotrebila adekvatnu reč, jer, istini za volju, u usmenom govoru koristim mnogo više reči, mnogo detaljnije nešto objašnjavam… Bila sam iznenađena kad sam shvatila: i u situaciji kada bih dobila spisak pitanja i imala neograničeno mnogo vremena za osmišljavanje odgovora, napisala bih upravo to što i jesam napisala. Možda me je baš bojazan da neću imati priliku da nešto ponovim ili ispravim, držala maksimalno fokusiranom da savršeno jasno formulišem svoje misli. Naša prepiska je bila jasna, struktuirana, konkretna i, očigledno, vrlo efikasna.
Nešto kasnije, kad sam razgovarala sa jednom vrlo stidljivom klijentkinjom, koja je teško artikulisala svoja osećanja, koja je mucala kad priča sa mnom (ne zbog neke govorne mane, već zbog treme), predložih joj da u vremenu između dve sesije u mejlu napiše natenane šta misli i oseća, da pokuša da mi objasni šta je muči. Pristala je.
Dan pre dogovorene sesije, dobila sam podugačak mejl. Pročitala sam ga i porazmislila o svemu. Sledeća sesija koju smo imale bila je potpuno drugačija. Kao da je srušila zidove koje je podigla oko sebe. Taj predlog za savladavanje otpora pisanjem mejla, bio je pun pogodak!
Još nekoliko puta mi je stigao zahtev za tekstualnu terapiju. Jedan je glasio: „Na poslu sam, nemam mogućnost za razgovor, a pući ću! Da li slučajno imate vremena za jedan razgovor putem poruka?“
Odgovorih potvrdno i rekoh kada ću imati vremena. Nakon dogovora oko tehničkih detalja, održasmo sesiju. Prvo sam pomislila kako baš nije u redu da u radno vreme neko ima psihoterapiju, a onda zaključih da to nije moja stvar – moja stvar je samo da tamo negde postoji osoba kojoj treba psihoterapija i, da li je to direktor, vlasnik firme, sekretarica, ko god, moj zadatak je da pomognem. Inače, radno okruženje je čest izvor stresa i puno na psihoterapiji pričamo o situacijama koje se dešavaju na poslu. Komunikacija i interpersonalni odnosi na poslu često generišu konflikte i probleme.
Skoro sam čitajući jednu knjigu Irvina Jaloma, koja je i njegova autobiografska, naišla na jedno poglavlje gde je on upravo pisao o svojim dilemama vezanim za onlajn psihoterapiju pa i za pisanu terapiju. Ono što je on zaključio o tome, učvrstilo me je u veri da i ova vrsta psihoterapije ima svoje mesto i korist za klijenta.
I još da dodam...
Ponekad se dešava da mi klijenti pišu poruke kad im naiđu teški momenti. Nije pametno vezivati klijenta za sebe, navikavati ga da se oslanja na psihoterapeuta bez sopstvenog zalaganja da sam ’gasi vatru’. Tako klijent kao da jedan problem zameni drugim – postaje zavisan od vas (možda neki terapeuti to i rade). Procenim da li je korisno za klijenta da odgovorim, ili da napravim belešku pa na sledećoj sesiji da pričamo o tome.
Jednom kad sam htela da pogledam čet sa klijentkinjom da se podsetim šta mi je pre neki dan pisala, videla sam da je obrisana prepiska. Pitala sam je zašto je obrisala. Kaže: „Pomislila sam da možete da izgubite telefon i da neko može da vidi prepisku!“
Nasmejah se i rekoh da mi se do sad nikad nije desilo da izgubim telefon, ali razumem njenu brigu. Pa eto, čak i za one koji su sumnjičavi i koji se plaše da prepiska ne padne nekom nepoznatom u ruke, ima rešenja.
Aktuelno, nalazimo se u vreme COVID-19 pandemije. Sastanci i viđanja sa psihoterapeutom nisu mogući. A ne sećam se da je bilo više poziva i interesovanja za psihoterapiju. Mnoge moje kolege koje su ranije imale otpor prema onlajn psihoterapiji, u ovim okolnostima su počeli da rade preko raznih aplikacija. Nužda zakon menja, kaže stara izreka. I u ovim okolnostima mi je stiglo nekoliko zahteva za tekstualnu psihoterapiju, čak i od mojih starih klijenata: “Ne mogu da se osamim, puna mi je kuća ljudi, nema šanse da pričam. Možemo li da se kuckamo?“ Možemo, sad znam da i to ima efekta.
I eto, i danas, kao i pre 100 godina, postoji psihoterapija gde terapeut sedi iza kauča na kome leži klijent. I verujem da kauč nikad neće nestati iz psihoterapije. Ali danas postoji i neuropsihoanaIiza. Nauka je toliko napredovala da različite vrste skenera i magnetna rezonanca, mogu snimati i funkcionalne, a ne samo anatomske promene mozga. Mogu snimiti naš strah, anksioznost, ljubav, opsesivnost… Danas terapeut sa beležnicom može da sedi i pored otvora skenera, postavlja klijentu pitanja i sa ekrana tumačiti emotivna stanja i preživljavanja na osnovu boja koje se na ekranu pojave.