U kakvom svetu živimo: Čovek suočen sa izazovima savremenog života
U kakvom svetu živimo?
Ako je postojala makar i jedna osoba na ovom svetu koja je mislila da ima stabilan i jednostavan život koji ništa ne može da uzdrma, pojava Covid-19 pandemije joj je sigurno promenila stav.
Mogla sam da nabrajam razloge i prepreke koji mogu da mi ometu planove za 2020. godinu, ali čak ni kao lekar, pandemija tih razmera mi ne bi pala na pamet. A desila se i donela drastične promene u poslovnom modelu i privatnom životu.
Kaže izreka da dok mi pravimo planove, đavo se smeška i smišlja kako da nam ih pokvari. Neki ’đavo’ je sigirno bio mnogo kreativan kad je uspeo da poremeti planove na globalnom nivou. Ali, kao u svakoj priči gde se bori dobro i zlo, i u ovoj savremenoj se odvijala borba. Kad kažem borba, mislim na to koliko su kao odgovor tom đavolu ljudi bili domišljati, kako su se prilagodili i umanjili štetu.
VUCA World
U koučing svetu VUCA koncept je poznat od ranije. Skovan 90tih kao opis vojnih i geopolitčkih uslova, brzo je zaživeo u poslovnom svetu opisujući izazove modernog tržišta.
VUCA je akronim od reči
- Volatility (Promenljivost),
- Uncertainty (Nepredvidivost),
- Complexity (Kompleksnost) i
- Ambiguity (Dvosmislenost).
Najkraće rečeno, VUCA svet je dinamičan, prepun brzih i nepredvidivih promena, neizvesnosti, sa složenim, nejasnim uzročno-posledičnim vezama i uticajima koji vladaju na tržištu i u poslovnom okruženju. Covid-19 pandemija je samo naglasila značaj ovog koncepta.
Pojedine oblasti poslovanja su brzo uspele da se prilagode novonastalim uslovima, da svoje poslovne modele, asortiman proizvoda i ponudu adaptiraju i usaglase sa uslovima VUCA sveta.
Kako sam savladala izazove VUCA sveta
Kao kouč i psihoterapeut, i pre početka pandemije sam veliki deo individualnog rada sa klijentima obavljala onlajn. Mnogo pre pandemije, imala sam ideju da počnem i radionice i edukacije da držim onlajn. Ipak, na taj korak se nisam usuđivala.
Ali, kako kažu, nekad su iznuđena rešenja – najbolja rešenja. Odluku sam donela preko noći: “Sad, il’ nikad!“ Između ostalog, moja želja da pomažem ljudima je presudila. Znala sam da što te okolnosti duže potraju, to će biti više anksioznosti, paničnih napada i sigurno veća potreba za psihoterapijom.
Nažalost, to ne znači da će svi kojima je pomoć potrebna, biti u mogućnosti i da je priušte. Brzo po proglašenju karantina, počela sam sa onlajn radionicama, besplatnim, preko Zoom-a. Tada sam prvi put i čula za Zoom. Moja logika je bila sledeća: “Možda te radionice neće biti kvalitetne kakve su bile uživo, ali biće besplatne, pa kome se dopadne, može da prati, kome se ne dopadnu – neće biti na gubitku.“
Već tamo negde na trećem, četvrtom susretu, bilo je više desetina učesnika koji su nastavili da „dolaze“ i pratili ih dok god su trajale. Iako su radionice bile besplatne, učesnici su dobili puno psiholoških tehnika i alata da se nose sa nastalim okolnostima, a ja sam na kraju pandemije bila već prekaljeni onlajn predavač. Bila sam spremna na sve potencijalne neprilike koje mogu da se dese: Rezervni internet provider, pune baterije, svetla, uigrana tehnička podrška i ostalo. Ovo je prošlo bezbolno i glatko!
Moje preseljenje u drugu zemlju pre početka pandemije me je isključilo iz učešća u edukacijama budućih koučeva i psihoterapeuta. To je bila cena koju sam morala da prihvatim zbog svoje odluke da živim sa svojim suprugom u drugoj zemlji.
Međutim, kako je nastupila zabrana okupljanja i onemogućeno održavanje predavanja uživo, naš edukativni centar je brzo reagovao i nastavu organizovao onlajn. Eto me nazad i u predavanjima! Ovog puta su budući psihoterapeuti i koučevi slušali nastavu onlajn po novim pravilima i uslovima prilagođenim radu na daljinu.
Moj poslovni život je nastavio u celini da se odvija kao i ranije, samo u virtuelnom prostoru, pa čak i intenzivnije. Više nije bilo ni one skepse oko toga da li je pomagački rad onlajn izvodljiv i delotvoran kao i oči-u-oči. Ja sam uspešno savladala izazove. Čak i moje kolege koji su bili žestoki protivnici onlajn psihoterapije, promenili su mišljenje.
Kako su neki „preživeli“ VUCA izazove?
Da li je to bilo ograničeno poslom kojim se bave?
Ili zavisi od geografskih faktora?
Ili su možda presudile osobine ličnosti, psihološke sposobosti?
Definitivno su neke grane biznisa bile više pogođene. Turizam i saobraćaj su trpeli, organizacija evenata je pukla, ugostiteljstvo je bilo pogođeno.
Ali… Veliko ALI.
Pojavili su se onlajn koncerti i virtuelni obilasci muzeja.
Telemedicina je delimično zamenila odlazak lekaru.
Banke su našle načine da bez ličnog dolaska verifikuju identitet i odobravaju kredite, mbanking je procvetao.
Obrazovne ustanove su započele onlajn predavanja, domaći zadaci prosleđivani mailom, aplikacije za komunikaciju bile preplavljene grupama.
Restorani su uveli dostavu na kućnu adresu.
Remote work, home office – gde god je bilo moguće, životni prostor je pretvorio u radni.
Poslovni život se prilagođavao novim uslovima. A kako je bilo u kući, u porodici? Zatvoreni članovi porodice na okupu kući duže nego ranije, nervoza. U malim stanovima kuhinja preuređena u jednu kancelariju, spavaća soba u drugu, dečja soba u učionicu… Ako je uopšte bilo i toliko mogućnosti.
Kako uspeti u VUCA svetu?
Da bi pojedinac opstao u VUCA svetu i sačuvao svoj posao ili biznis koji je podigao, neophodno je da poseduje određene kompetence, sposobnosti i kapacitete (3Cs: competences, capabilities, capacities).
Pored profesionalnih veština, neophodne su i odgovarajuće osobine ličnosti, emocionalne i kognitivne kompetence, ali i razumevanje procesa rada i kapaciteti da se to realizuje.
Koja je „psihološka oprema“ neophodna čoveku da se nosi sa zahtevima VUCA sveta i da li se to može naučiti?
Da li možemo steći psihološke alate da se nosimo sa neizvesnošću, nestabilnošću, sa brzim promenama, nejasnim i višefaktorski uslovljenim okolnostima poslovanja?
Da, možemo.
Kako se prilagoditi promenama i ojačati svoju unutrašnju strukturu?
Nastavak sledi.