(ili: kako prevaspitati sopstveni mozak da ne paniči kad je lepo)
Jedan od potencijalno najkorisnijih saveta koje nikada nisam dobila, pa sam morala sama da ga kreiram, glasi:
„Uživanje nije nešto za što ti treba dozvola. Nego nešto što ti moraš sebi dozvoliti.“
Nije mi to palo s neba. Dolazim iz sveta u kome „uživanje bez razloga“ zvuči kao dijagnoza.
Uživanje je bilo nešto što se dešava nakon što, a ne dok. Nakon što sve završiš. Nakon što se umoriš. Nakon što si zaslužio. A i tada uz izvesnu dozu krivice — kao da si, ne daj Bože, poremetio prirodni red stvari i izdao nekoga.
Onda sam krenula da se više bavim ljudima. Psihoterapijom, koučingom gde imam više prilike da dotaknem nečiju dušu, strahove, snove. I tad sam otkrila da nisam jedina sa ovakvim uverenjem o uživanju. Ma kakvi jedina!
Ljudi imaju problem sa zadovoljstvom. Ako osete sreću, odmah usledi anksioznost. Uđu u odnos, pa sabotiraju. Dobiju priliku, pa se ukopaju.
Na površini kažu: „Hoću da mi bude lepo.“
A ispod, njihova podsvest urla: „A gde je stres?! Ovo je zamka! Kajaćeš se!“
Zašto se plašimo uživanja? Albert Elis ima nešto da vam kaže 😉
Albert Elis, otac racionalno-emocionalne bihejvioralne terapije, tvrdio je da je čovek po prirodi iracionalno biće sklono preterivanju.
Jedna od njegovih omiljenih misaonih grešaka bila je:
„Moram da budem savršen i sve mora da ide kako treba.“
Ali jedna još opasnija, i nama ovde mnogo zanimljivija, je:
„Ako uživam, znači da sam lenj, neodgovoran ili nemoralan.“
Zvuči poznato, a?
Elis kaže da se te iracionalnosti uče — ali dobra vest je da mogu i da se oduče.
Upravo tu nastupa koučing (i psihoterapija, naravno, kad se stvari zakomplikuju ozbiljnije). Da ti pomognu da se oslobodiš, ne zato što si slomljen, nego zato što si previše dresiran da ne budeš dobro.
Epikur i ataraksija — mir kao najdublji užitak
Epikur, za razliku od instant hedonista, nije trčao za luksuzom. Njegov cilj je bila ataraksija – mir duše.
On nije jurio ekstazu, već odsustvo unutrašnje buke.
Nije pitao „šta ću da pojedem večeras“, već „da li će me posle toga gristi savest, stomak ili neko unutrašnje nad-ja?“
Za Epikura, pravo uživanje je ono koje ne ostavlja posledice.
I to je prva lekcija zrelog hedonizma: uživanje koje te ne iscrpljuje, ne košta te živaca, i ne budi unutrašnjeg kritičara u 2 ujutru a posebno ne zahteva da ujutru piješ aspirin ili prebrojavaš pare po novčaniku.
Da zavirimo dublje: kako unutrašnji
saboter odbija čašu vina
U psihodinamskom jeziku, zabranjeno uživanje je stvar dubokih nesvesnih poruka.
Ako si, recimo, odrastao uz rečenice tipa:
- „Ne sedi džaba!“
- „Prvo obaveze, pa uživanje (ako ostane vremena).“
- „U redu je da ti bude lepo… ali ne previše!“
…onda nije ni čudo što tvoj superego (ili super-saboter) stoji iznad tebe s unutrašnjom šibom svaki put kad pokušaš da se opustiš.
Taj saboter te ne mrzi. On samo štiti staru, odavno i sa razlogom kreiranu odbrambenu strukturu. On misli da ako se prepustiš – nećeš preživeti.
Zato ti i koučing i psihoterapija pomažu, ne da ubiješ sabotera — nego da ga prevaspitaš i kultivišeš.
Da mu pokažeš da nisi više dete koje mora da „zaslužuje ljubav“ kroz postignuće i poslušnost.
Neuroplastičnost: kako da mozak nauči da mu je lepo (i da se ne buni)
I sad ulazimo u čarobno područje: neuroplastičnost. Ne mogu da vam kažem koliko sam bila ushićena kad sam saznala da mozak možeš da ‘prevezuješ, preoblikuješ, mesiš kao testo. Dobro, preterujem malo.
Dakle, tvoj mozak je uvek work-in-progress i nikad nije gotov. On je kao malo kuče – voli rutinu, ali uči nove trikove. Ali, i matori pas može nešto novo da nauči, zar ne? 😉
Ako godinama nisi sebi dozvoljavao uživanje, mozak je usvojio vezu:
„Uživanje = opasnost.“
Ali dobra vest: svaki put kada svesno uživaš bez posledice, bez krivice, bez samokritike — ti praviš novi neurološki put.
Kao da kažeš mozgu: „E vidiš? Možemo da uživamo i da ništa ne eksplodira.“
Odatle dolazi ideja re-wireovanja ličnosti. Nisi osuđen da zauvek budeš čovek koji ne ume da odmori. Možeš da budeš neko ko se preračuna – pa uživa. Koliko puta zalutate i uz gps, pa čujete:“Rekalkulacija rute“. Naš mozak je organ preživljavanja ali i uživanja. On stalno rekalkuliše rute.
Kako koučing pomaže? Ne tera te na više.
Uči te kad je dosta.
Kad pričamo o osobama na koučingu koje su sebe izgradile kao workoholike nesposobne da naprave pauzu, koučing tu ne funkcioniš po principu „hajde još malo“.
Funkcioniše kao:
- „Kad ćeš znati da je dovoljno?“
- „Kako znaš da si prisutan?“
- „Kako tvoje telo pokazuje da uživa?“
- „Koja uverenja stoje između tebe i zadovoljstva?“
Zajedno gledamo gde je zapelo: u telu, u mislima, u starim roditeljskim porukama.
I polako, uz disanje i vežbe, uz male rituale, uz svesne dozvole – klijent uči da nije pogrešno biti dobro u svjoj koži.
Probaj za početak: Uživanje u 5 koraka (po sistemu ‘ne preteruj s planiranjem’)
- Zastani – bukvalno. Ne moraš da sediš u položaju lotosa. Dovoljno je da prestaneš da trčiš ka sledećem.
- Oseti – šta ti je sada prijatno? Zvuk, miris, tekstura, telo?
- Dozvoli – ono čuveno: „Ništa se neće desiti ako se sad opustiš.“
- Posmatraj svog sabotera – ako čuješ „ali moraš da…“ – nasmej se tom glasu i odmahni rukom. To je stari softver.
- Uživaj bez izvinjenja – jer kad se izviniš i pravdaš zbog uživanja, ono više nije potpuno. A ti si dovoljno dobar da ti bude lepo.
I za kraj – mala istina iz života (a nije aforizam, nego praksa):
Ponekad kad ujutru pustim da moj omiljeni čaj zamiriše kućom, dok sunce rasipa svoje zrake kroz kuhinjski prozor, sama sam, ja sedim i radim ništa. Čini mi se da sve odluke koje sam u životu donosila bile su sa ciljem da sebi omogućim ’slow mornings’. To sporo jutro uz mirisni čaj i sunčeve zrake, puni moje baterije za svaki dan.
I svaki put čujem u glavi: „Ali sad bi mogla da odgovoriš na mejlove, napišeš nešto, napraviš plan…“
A onda u tišini kažem:
„Ne mora. Mogu malo da ne radim“
I to je moja mala ataraksija.
Moj Epikur bi bio ponosan.
A moj saboter – trenutno i on pije čaj i ćuti.
Ako i ti želiš da tvoj mozak nauči da mu je dozvoljeno da mu bude lepo – javi se.
Možda nećemo praviti plan uspeha.
Ali ćemo napraviti prostor za tebe. Onaj koji ne mora da se opravda.
Jer, prijatelju, nisi stvoren samo da preživiš.
Stvoren si da – uživaš.
