Nekad davno, dok su ljudi još imali više vremena nego mobilnih aplikacija (sada već daaavna 2016. godina), napisala sam tekst „Sa one strane zadovoljstva“. Bio je to pokušaj da rehabilitujem hedonizam u vremenu u kojem je zadovoljstvo ili luksuz ili sumnjiv moralni izbor. U međuvremenu se svet promenio. Mi smo se promenili. A čini se da je hedonizam — ili bolje rečeno, sposobnost da uživamo — postao traženiji (ili nedostižniji) nego ikada.
Ova tema se skoro vratila u moj fokus kroz jednu neplaniranu, ali zanimljivu situaciju. Na edukaciji, u razgovoru sa grupom edukanta, pričali smo o tome kako koučing prožima i primenljiv je na svaki aspekt našeg života i kako je moguće razviti sopstvenu nišu u radu sa klijentima – nešto što je autentično i blisko našem iskustvu, senzibilitetu, načinu života. Tu se javi jedan od edukanata, Ivica, somelijer, muzičar i vinar, i upita: „A koja bi mogla biti moja koučing niša, s obzirom na ovo čime se bavim?“
Malo kroz šalu, malo ozbiljno, rodila se nova ideja: „Pa možeš da budeš kouč za hedonizam, hedonistički kouč!“
Setila sam se svog starog teksta i prosledila mlađem kolegi. Kakav je bio odgovor? Pa primio se na ideju, to je baš priča koja mu odgovara.
I tako je nastala ideja o hedonističkom koučingu.
Setih se okolnosti pod kojim je nastao taj moj davni tekst. Tada, dok sam drugima pomagala da naprave ravnotežu, nauče se uživanju i prisutnosti — mene je život učio iz drugog ugla. U to vreme sam ja već godinama bila šampion speed moda. To je onaj unutrašnji algoritam koji ne zna da stane. Uvek nešto treba. Uvek se može još. Setih se jednog dana…
Nenamerni guru zen dokolice
Ulazim u kuću i istovremeno razgovaram na dva telefona. U dnevnoj sobi sedi moj sin, tada ima jedno 5-6 godina. Samo sedi.
Pitam ga: „Šta radiš?“
A on, bez trunke griže savesti, mirno kaže:
„Ništa.“
„Kako misliš – ništa?!“
„Pa… ja sam dete. Mogu da ne radim ništa.“
Mogu da ne radim ništa?!
BOOM.
To je bio moj A-HA trenutak, skoro pa spiritualno prosvetljenje. Moj sin, zen majstor dokolice, učinio je da stanem i preispitam svoj odnos prema ne-radu. I tada sam prvi put ozbiljno počela da razmišljam: Možda ne moram stalno nešto da postižem. Možda je sasvim u redu da – jednostavno – budem.
Nažalost, ta ideja me nije držala predugo. Ali te godine kad je nastao onaj famozni tekst, druga osoba je uzburkala moj život na viskonaponskoj mreži.
Moj „tajni agent hedonizma“ mi je prodrmao kavez. Moj suprug. On ume da uživa (ne uvek zrelo 😉). On zna kako da se opusti, kako da iskulira, da ne propusti život. I on me, bez da i zna da to radi, već godinama koučuje. Ne motiviše me da radim više, već pametnije.
“A kako bi bilo da malo ne radiš?” 😊 😊 😊
To rečenica motiviše da sklopim laptop i … ništa. Ne radim ništa.
Zato danas ne pišem ovaj tekst kao neko ko je ekspert za uživanje. Pišem ga kao neko ko to uči. I kao kouč, lekar, terapeut — i kao neko ko se prvi put u životu usuđuje da ne radi ništa, i da u tome pronađe ceo univerzum.
VUCA svet, BANI um, i zreli hedonizam
U savremenom VUCA svetu — gde je sve promenljivo, nesigurno, kompleksno i dvosmisleno — sve više klijenata dolazi sa pitanjem: Kako da usporim?
U BANI stvarnosti — fragilnoj, anksioznoj i nelogičnoj — brzina je postala štit od razmišljanja i svesnosti, a disocijacija od sebe I zaborav, standard koji omogućava da guramo dalje. Hedonizam, ali ne bilo kakav, već zreli, mogao bi biti alat samopomoći.
Nezreli hedonizam se ponaša kao razmaženi klinac: hoće sad, odmah, sve, i samo još jedno, pa još jedno…
Zreli hedonizam, s druge strane, je onaj tihi unutrašnji glas koji kaže: Zaslužio si, brate, da budeš tu. Da budeš u telu. Da čuješ ptice. Da osetiš sunce. Da uživaš — jer JESI, a ne jer si odradio.
I tu koučing ulazi na mala vrata ali sa velikim ambicijama! Ne kao guranje ka cilju. Nego kao podrška povratku sebi. Dobar kouč vidi kada klijent ne može više. Kada mu treba pauza. Kad srlja u burnout. Tada zadovoljstvo više nije luksuz, već neophodnost. Kouč koji zna da postavi pitanje: „A šta bi bilo kad bi samo… disao?“ — e, takav kouč leči.
Dokolica – prostor za regeneraciju i čuda
U staroj Grčkoj, dokolica nije bila gubljenje vremena. Bila je prostor za filozofiju, umetnost, promišljanje. Danas? Ako miruješ, nešto nije u redu. Moraš da juriš. Da zaslužiš.
Ali — u dokolici se rađaju ideje, kreativnost. U dokolici se obnavljamo. U dokolici telo pronalazi sopstveni ritam. To nije lenjost. To je prisustvo bez agende.
Zato, ako si se ikada zapitao:
- „Zašto ne mogu da se opustim?“
- „Zašto mi uživanje izaziva osećaj krivice?“
- „Zašto radim i kad ne moram?“
…možda ti treba ne to-do lista, već to-feel lista.
Budite kao deca – oni znaju kako da „ništa“
Moj sin me naučio da „ništa“ može biti najplodonosniji prostor u danu.
Moj muž me naučio da “mogu malo da ne radim”.
A život me uči da hedonizam nije slabost – već otpornost. I mudrost.
Zato, kada sledeći put budete imali deset minuta viška, umesto da ih napunite – pustite ih. Ništa ne planirajte. Sedite. Dišite. Posmatrajte.
I možda — baš tu — naiđe neki tihi gušt. A vi ga prepoznajte. I prigrlite. Bez krivice.
Jer niste stvoreni da budete mašina. Stvoreni ste da budete – živi.
